Tužioci moraju imati stalan mandat

Kritikovanje pravosuđa kod nas je postalo opšte mesto politike, kako vlasti, tako i opozicije. Svi govore o tome da slučajevi predugo traju, da se donose skandalozne presude, da se moćnicima ne sudi, da veštaci i svedoci daju netačne iskaze... Krivce za to dnevna štampa, ali i onaj karijeristički nastrojen deo „stručne javnosti”, rado pronalaze u „prethodnim vladama”. Uglavnom će biti u pravu. Naravno, kada se i ovde bude promenila sadašnja vlast, opet će naši pravni stručnjaci rado okriviti tada „prethodnu vlast” za različite stvari, počev od kriterijuma za izbor tužilaca, za novi krivični postupak, za stanje u advokaturi, rad apelacionih sudova... Tačne su i sve kritike u vezi s reformom sudstva u tzv. reizboru sudija i tužilaca pre 2012. To je bio flagrantni primer kršenja nezavisnosti sudstva i na to ne treba više trošiti ni vreme ni pamet. Međutim, i oni koji kažu da su pre 2008. u sudstvu vladali korupcija, neodgovornost i nestručnost zbog političkog načina izbora sudija i tužilaca neće biti daleko od istine. To naročito važi i za period devedesetih, a o sudstvu u jednopartijskoj državi takođe ne treba gajiti naročite iluzije.

Jednostavno, ovde sudstvo nikad nije bilo nezavisno, bez obzira na to što su ustav i zakoni stalno deklarisali suprotno. To važi i za Kraljevinu Jugoslaviju, a i za Srbiju pre 1918. godine. Glavni razlog jeste zloupotreba od izvršne vlasti – to je veoma prosto ustanoviti preko selekcije kadrova. Sve ovo ne znači da ne postoje časne i hrabre sudije i tužioci, oni su uvek postojali, ali su se, nažalost, njihove karijere ili gasile sa strane ili su odlazili u advokaturu. Šta i koga da krivimo za ovakvo stanje? Da li ćemo reći da stepen demokratije uslovljava stepen vladavine prava, pa time onda lakše prihvatiti loše pravosuđe? Ili, možda, da kažemo da su sudije i tužioci takođe ljudi od krvi i mesa i da i oni imaju porodice, pa da ih manje kritikujemo kad donose loše odluke iz bojazni od političara, medija, kriminalaca ili koga god sve?

Ne sme postojati ni minimum razumevanja niti apologije za stanje u sudstvu. Ono se mora popraviti, a da bi se to dogodilo, mora se hirurški precizno naći gde je ta veza između izvršne i sudske vlasti najosetljivija i preseći je jednim potezom.

Građani uglavnom misle da je u pravosuđu najvažnija sudijska funkcija, ali ona to u stvari nije. Sudija može da presuđuje samo u onim slučajevima koje je javni tužilac započeo, a u onima koje nije, naravno da ne može. Sudija takođe ne može ni sam da dovrši jedan predmet ukoliko tužilac odustane od gonjenja a danas je skoro nemoguće i za oštećenog da to gonjenje nastavi. Zato je mesto tužioca sudbonosno za odnos izvršne i sudske vlasti. Ukoliko je tužilac pod kontrolom vlade, onda vlada upravlja odlukama o (ne)otpočinjanju krivičnog gonjenja, tokom postupka (bitno za zastarelost) ili o odustanku od istog. Sve ovo važi za krivično pravo, ne i za druge grane prava, ali strogost krivične sankcije ubedljivo je najprepoznatljivija odlika države kao distributora sile i kazne. Po tome se ova oblast izdvaja kao najznačajnija za ulogu sudstva u državnom aparatu.

Svi javni tužioci u Srbiji, uključujući i Republičkog javnog tužioca, imaju mandat od samo šest godina. To je sramota. Od 47 zemalja Saveta Evrope, samo još četiri, uz Srbiju (Azerbejdžan, Makedonija, Andora, Ukrajina) poznaju ograničeni mandat javnog tužioca, a u svim iole pristojnim državama, među kojima su čak i Rusija i Turska, taj mandat je neograničen i traje do penzije. Pozicija tužioca u Srbiji je takva da vlast hoće da on svakih šest godina drhti od straha da li će sačuvati posao, a to je namerno tako osmišljeno od „davnijeh dana”. Neka bilo ko ponudi bilo koji smisleni razlog zbog čega bi smenjivali tužioca koji pošteno, stručno i hrabro radi svoj posao. Takvog razloga jednostavno ne može biti. Ukoliko je tužilac nestručan, lenj ili korumpiran, on će individualno odgovarati preko disciplinskog postupka i takvo rešenje već postoji. Međutim, za izvršnu vlast, tj. za političke partije, mogućnost da svakih šest godina dobijaju poslušničko tužilaštvo, a tim i pravosuđe, previše je primamljiva igračka da bi se tako lako nje odrekli. Barem je do sada tako bilo, jer se pokazalo da je jednoj vlasti odgovaralo da preko tužilaštva izgubi „koferče”, a drugoj da se kriminalci šepure po rijalitijima umesto da izdržavaju kaznu zatvora. Naročito je bilo ponižavajuće videti republičkog javnog tužioca kako udvorički preti onima koji planiraju „državni udar” na premijera za koji se ispostavilo da je bila obična tabloidna splačina.

Javni tužioci moraju imati stalan mandat i moraju biti birani na predlog Državnog veća tužilaca. Sve osim toga je presipanje iz šupljeg u prazno i nastavak zloupotrebe sudstva od izvršne vlasti.

Centar za novu politiku