Postoji i drugačiji svet

U svetu u kome žive, ili u kome bi voleli da žive prof. dr Vojin Rakić („Politika“, 31. mart) i prof. dr Zoran Radovanović („Politika“, 9. april), tradicionalna (alternativna, komplementarna) medicina – koju prof. Rakić naziva „prirodnom“, svojevoljno joj proširujući granice – izjednačava se s bajanjem i bapskim tretmanima, kao i sa srednjovekovljem i mračnjaštvom. Otuda se oni i protive postupku Lekarske komore, odnosno Srpskog lekarskog društva, koji su „odobrili edukacije iz oblasti homeopatije, aromaterapije, aurikulomedicine i ajurvede“.

Postoji, međutim, i drugi, odnosno drugačiji svet. Deo tog sveta je, na primer, Švajcarska gde regularno radi više od 17.000 terapeuta tradicionalne medicine i gde je, 2009. godine, održan referendum na kome je 67 odsto građana glasalo da do 2017. godine tretmani pet metoda tradicionalne medicine budu pokriveni zdravstvenim osiguranjem. Istovremeno, švajcarska vlada je preuzela odgovornost da organizuje procenu korišćenja tih pet metoda. S obzirom na to da se u svetu prof. Rakića i prof. Radovanovića homeopatija odbacuje kao terapijska metoda, ovde treba pomenuti da je švajcarska vlada krajem 2011. godine objavila svoj izveštaj u kome se konstatuje da je homeopatija delotvorna i neškodljiva te da njena primena donosi značajne uštede…

U deo sveta koji je drugačiji od sveta prof. Rakića i prof. Radovanovića spada i Indija koja ima posebno ministarstvo za tradicionalnu medicinu. A od metoda koji se u svetu prof. Rakića i prof. Radovanovića negiraju, u sistemu zdravstvene zaštite Indije masovno se koriste ajurveda, joga i homeopatija. Sama ajurveda primenjuje se u 2.827 ajurvedskih bolnica i u 15.520 ajurvedskih dispanzera.

U taj drugačiji svet spada i Italija. Tu je zdravstvo regulisano na regionalnom nivou, što je nekoliko italijanskih regija iskoristilo da u svoje zdravstvene sisteme uvede i tradicionalnu medicinu. Tako, između ostalih, žitelji Toskane i Umbrije (regija sa bogatom intelektualnom tradicijom) koriste zdravstvene usluge praktičara homeopatije i nekih drugih metoda tradicionalne medicine samo uz plaćanje participacije od 17,5 evra.

U svet koji je drugačiji od sveta prof. Rakića i prof. Radovanovića spadaju i SAD i Holandija. S dobrim razlozima. Naime, u jednoj američkoj studiji, na primer, kod ljudi koji su koristili metode tradicionalne medicine, ustanovljen je manji broj hospitalizacija, kao i manji prosečan broj bolničkih dana, a takođe i manji broj hirurških intervencija. Istraživanje je ukazalo i da primena tradicionalne medicine, uz visok stepen zadovoljstva korisnika, donosi i dodatne prednosti koje se ispoljavaju kao poboljšanje vitalnosti i osećaja dobrobiti, unapređenje „zdravstvene pismenosti”, kao i povećanje odgovornosti za sopstveno zdravlje, uz motivisanost da se menjaju navike i životni stil. U holandskoj studiji, pak, u kojoj su analizirani podaci jednog holandskog sistema zdravstvenog osiguranja, uvidom u 150.000 „kartona”, konstatovano je da su osiguranici čiji su porodični lekari imali edukaciju iz nekog metoda tradicionalne medicine (između ostalog i homeopatije) ređe bili hospitalizovani, ređe uzimali lekove i imali nižu stopu smrtnosti.

Uz ove primere iz sveta drugačijeg od sveta prof. Rakića i prof. Radovanovića bilo bi moguće navesti i niz drugih. Verujem, međutim, da se i u okviru sveta prof. Rakića i prof. Radovanovića razume da ima zajednica i ljudi koji su se opredelili za svet drugačiji od njihovog. Pogotovo kada je to svet u okviru koga se (kao što je to pomenuo i prof. Radovanović) vodi računa o preporukama Svetske zdravstvene organizacije. A kad je reč o Svetskoj zdravstvenoj organizaciji ona je svoj stav o tradicionalnoj (alternativnoj, komplementarnoj) medicini nedvosmisleno iznela i u publikaciji „Strategija Svetske zdravstvene organizacije za tradicionalnu medicinu 2014–2023”.

Profesor univerziteta