Daleko je Amerika

Kako je grozna ta Amerika, čitam sve češće, kako su nezadovoljni njeni žitelji! To najbolje pokazuje koga podržavaju za predsedničke kandidate. Na kraju će birati između gnusnog prostaka Donalda Trampa, verski zatucanog Teda Kruza i osvedočene pokvarenjačine Hilari Klinton! Za razliku od Srbije, u kojoj će birači uskoro da se opredeljuju između različitih časnih, plemenitih i uzvišenih ljudi! Ne znam za druge, ali noćima me iz sna budi pitanje koji je od njih najplemenitiji.

Nije to jedina razlika. Za one druge, manje važne doduše, mogu da posluže nalazi do kojih je došao Deni Rodrik, harvardski profesor, vrlo zanimljiva ličnost, neortodoksna, kako on sam ocenjuje, savremene ekonomske nauke. Sumirajući ulogu ekonomista u javnoj raspravi u SAD, iznosi nekoliko osnovnih nalaza. Hajde da ih razmotrimo i uporedimo sa Srbijom.

Rodrik smatra da se ekonomisti u SAD pojavljuju u javnosti više nego naučnici iz ostalih društvenih nauka. Zanimljivo, na osnovu toga se može zaključiti da su ekonomska pitanja na vrhu lestvice u javnoj raspravi u toj zemlji, pa je prirodno da se ekonomisti javljaju, želeći da daju svoj doprinos i steknu nešto medijske slave. Kako stoje stvari u Srbiji? Drugačije. Prvo, ekonomske teme nisu u vrhu prioriteta u javnoj raspravi, osim kada treba u blato uvaljati političke neistomišljenike. Daleko su važnija pitanja života ili smrti. Da li ćemo u EU ili s Rusijom, da li ćemo u NATO ili s Rusijom, a i koliko glasno treba da tvrdimo kako nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo, dok ga u stvarnosti sve više priznajemo. A kada na dnevni red dođu ekonomske teme, onda se kao argumenti obično upotrebljavaju atributi tipa zločinačka, pljačkaška... Onda nije ni čudo što u javnosti i nema mnogo ekonomista, već svoja ekonomska viđenja iznose gotovo sve druge struke, a naročito oni koji nemaju nikakvu struku. A ekonomisti se, bar njihov veći deo, bave svojim poslom, pišu naučne radove (različitog kvaliteta) ili odrađuju (manje ili više pošteno) svoje uglavnom dobro plaćene poslove. Ne vide nijedan razlog da se uključuju u (takvu) javnu raspravu.

Nadalje, Rodrik smatra, ekonomisti imaju vrlo čvrsta ubeđenja. Oni, smatra, daleko više od drugih zastupaju tržišna rešenja, i to iz dva razloga. Prvo, ekonomisti veruju u tržište i njegove moći. Drugo, smatraju, s pravom, navodi Rodrik, da funkcionisanje tržišta bolje razumeju od drugih. Kako u tom pogledu stvari stoje u Srbiji? Za početak, potrebno je definisati ekonomiste. Ukoliko se pod njima podrazumevaju oni koji imaju diplome nekog od domaćih ekonomskih fakulteta, stvari u Srbiji stoje potpuno drugačije. Ogroman broj tako definisanih domaćih ekonomista ne veruje u tržište, a još manje poznaje kako ono funkcioniše. Pa upravo zato što ga ne poznaju i ne mogu da veruju u njega. Oni poznaju samo različite administrativne mere, subvencije, zabrane, dozvole, proizvodne snage i proizvodne odnose. I u tom pogledu je njihovo neznanje o tržištu veoma blisko onima koji nemaju diplome ekonomskih fakulteta.

Konačno, Rodrik navodi da se ekonomisti ponašaju kao esnaf, pre svega zbog toga što dele istovetnu metodologiju, onu koja im omogućava da formulišu i empirijski testiraju teorijske modele. Možda je to tako u Americi, ali u Srbiji ne postoji ekonomski esnaf, pre svega zbog toga što nema istovetne metodologije. Veliki broj ekonomista u Srbiji nalazi se sa one strane metodologije, svoje uvide zasnivaju na metodološki nedisciplinovanoj intuiciji, a teorijski se nalaze negde između prvog i drugog toma „Kapitala“, još uvek bez ikakve informacije da se marksistička radna teorija vrednosti izučava jedino u okviru istorije ekonomskih doktrina. To što oni tvrde je u metodološkom smislu toliko nejasno da se za njega ne može reći ni da je pogrešno. Oni su s one strane tačnog i pogrešnog.

Međutim, ili upravo zbog toga, imaju snažne ideološke sudove ili, bolje rečeno, osude. Stoga su im bliži svi oni iz drugih struka s kojima dele ideologiju od kolega s kojima se, kako oni misle, ideološki ne slažu. Ekonomisti kao esnaf, stoga, uopšte ne postoje u Srbiji, a to što postoje neke njihova udruženja – druga je stvar. Pa im se stoga ne može prebaciti ono što Rodrik prebacuje američkim ekonomistima – da usled metodološke kohezije esnafa imaju nipodaštavajući stav prema onima koji nisu ekonomisti, zbog toga što oni nisu osposobljeni da prate raspravu, još manje da učestvuju u njoj. Nema u Srbiji takve arogancije, već samo međuprofesijskog bratimljenja na ideološkoj osnovi. Odrastanje, bar na ovom planu, tek predstoji.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu