Uvek ću braniti pravo mojih klijenata da kažu ono što misle

Imajući u vidu to da se moje ime pominje u negativnom kontekstu u tekstu „Falš liberali protiv Borisa Malagurskog” (18. april), molim da objavite moje reagovanje.

Prvi put se ime nekog iz moje porodice pojavilo u „Politici” negde 1990. Članak je objavljen pod naslovom: ,,Nećemo uniforme slične ustaškim” i predstavljao je pobunu kninskih policajaca protiv Tuđmanove vlasti. Moj otac je bio jedan od tih pedesetak policajaca koji su potpisali peticiju. Zbog tog potpisa sud u Šibeniku ga je osudio na 12 godina zatvora! Aboliran je nakon rata. Ne znam da li je taj potpis bio ćirilični ili latinični. Svejedno je.

I danas mislim da je postupio ispravno i ponosan sam na njega. Uradio je ono što je trebalo da se uradi kada je bilo teško. Pretili su mu, nudili su mu mito, ali ga nisu pokolebali. Loše stvari će doći kasnije, kada je patriotizam postao samo opravdanje drugim ljudima za lopovluk, mržnju i zločin.

Iz Knina sam za vreme rata izašao tri puta. Dva puta na lečenje u Beograd i jednom da upišem fakultet. Sve skupa 15 dana. Ne računam jedan dvodnevni izlet do Banjaluke i sedmodnevno letovanje u Karinu, tri kilometra od linije fronta. Bilo je neko primirje, a nama nisu smetali ostaci granata i borbi od pre nekoliko meseci.

Otišao sam u „Oluji” i nikad se neću vratiti. Nemam i ne želim hrvatski pasoš. Iz principa. To nije moja zemlja.

Moj tekst o „Oluji” jedan je od najčitanijih na srpskom „Vajsu” otkad on postoji. I na to sam ponosan. I zahvalan sam „Vajsu” zato što mi je dao šansu da kažem ono što mislim.

Srbija mi nikad nije pružila ništa. Pružili su mi pojedini ljudi kojima ću se čitavog života zahvaljivati, ali država mi nije dala ništa. Naprotiv, moje zemljake i mene je izdala onda kada nam je bilo najteže. Tadašnji izdajnici su sada uvaženi političari. Preziraću ih do kraja života. Nikada im neću oprostiti. Zašto bih kad oni nisu imali dovoljno ljudskosti i hrabrosti da zatraže taj oprost? I džaba im duvanje u srpstvo.

Pravoslavac sam. Ne smatram da je to potrebno naglašavati i dokazivati. Nisam propovednik i u crkvi stojim u poslednjem redu. Skromno i skrušeno. Kako mislim da bi trebalo da bude. To ne znači da me ponekad nije sramota nedela koja pojedina sveštena lica, zloupotrebljavajući mantiju, rade.

Liberal nisam. Protivnik sam ulaska u NATO. Imam velike rezerve i prema Evropskoj uniji.

Navijam za Zvezdu. Imao sam i sliku kao dokaz. Klinac u Zvezdinom dresu. Imao sam i poster Piksija u prirodnoj veličini i komad mreže u koju je Klaus Augentaler dao onaj autogol. Izgubio sam ih, ostali su u stanu koji nam je otet nakon „Oluje”.

S svojim klijentima se ponekad ne slažem u gomili stvari. Svađamo se i svađaćemo se na forumu. Forum i služi za to. Ali uvek ću braniti njihovo pravo da kažu ono što misle, kao što ću uvek raditi svoj advokatski posao najbolje što mogu, bez obzira na to da li mi je klijent akademski građanin u medijski eksponiranom predmetu ili narkoman lopov od koga su svi digli ruke.

U ovom predmetu dva puta sam izlazio poražen iz sudnice. Nikada javno nisam rekao niti jednu ružnu o sudiji koja je tako presudila iako sam mislio, i dan-danas mislim, da je njen pravni stav bio protivan zakonu. Pogotovo mi nikada nije palo na um da je optužim da je deo nekakvog volšebnog centra moći. Gospođa je radila svoj posao. Druga stvar je to što mislim da ga je radila loše.

Nakon svega, ono što me boli nisu demagogija, izvrtanje smisla mojih reči ili zlonamerna tumačenja. To služi na čast onome u šta se „Politika” pretvorila. Smeta mi i boli me to što ste me nakon svega nazvali slučajnim Srbinom koji u ćirilici vidi pismo kromanjonaca, a u šajkači žig zveri. Nakon svega što sam proživeo, bilo bi ljudski da se izvinite zbog toga. Ukoliko nećete, vama na čast, ja vas tužiti neću.

Advokat, Beograd