Obama ubeđuje London da ostane u EU

Kraljica Elizabeta Druga još nije bila navršila ni pedesetu godinu kada se Velika Britanija pridružila Evropskoj uniji, to jest njenoj prethodnici, Evropskoj ekonomskoj zajednici. Vođa nacije nastale otcepljenjem od britanske krune po cenu rata, američki predsednik Barak Obama došao je juče u London delom da Elizabeti čestita devedeseti rođendan, još više da ubedi ostrvljane kako ih potpuna nezavisnost ne bi ojačala i da njihov dugoveki monarh ne bi smeo nadživeti članstvo Velike Britanije u ujedinjenoj Evropi.

Referendum o ostanku Britanije u EU zakazan je za 23. jun i, sudeći po poslednjim anketama, nakon tog dana sa zastava unije u njenoj prestonici Briselu neće morati da skidaju jednu od sadašnjih 28 zvezdica koje simbolizuju države članice. Ali, kampanja tek ulazi u završnu fazu i obema stranama, zagovornicima i protivnicima takozvanog bregzita, izlaska Britanije iz EU, vreme je za najteža oružja, računajući tu i SAD – u kojima je, kao u nekom naličju Obaminom zalaganju za produžetak veza Britanije i Evrope, jedan od dvoje najpopularnijih kandidata za Belu kuću svojevrsni izolacionista Donald Tramp.

Na još veću bliskost s odmetnutom kolonijom, koja je u međuvremenu postala najsnažnija svetska sila, računaju pristalice „bregzita”, verujući da će im to biti omogućeno „oslobađanjem” od Evrope, kontinenta čijim se delom stanovnici ostrva smatraju, u najboljem slučaju, samo u vrlo ograničenom smislu. Obama će, međutim, kako se očekuje, upozoriti Britance – čak i otvoreno, autorskim tekstom u evroskeptičnom „Dejli telegrafu” – da, ako izbore svoj mirni „rat za nezavisnost”, ne računaju automatski na tešnje veze sa SAD, ni političke ni ekonomske.

Zagovornicima otcepljenja od EU se, ne bez ironije, spočitava da zamišljaju kako bi pukim glasom na referendumu mogli Ostrvu obnoviti status kakav je imalo do pre stotinak godina, kada je počelo opadanje njegove globalne težine: tada je još bilo kolonijalna velesila, „imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi”, s Amerikom je razgovaralo na ravnoj nozi a u evropske poslove se uplitalo koliko je želelo. Već Prvi svetski rat je načeo tu lagodnu poziciju, da bi ubrzo nakon pobede nad Hitlerom ona bila potpuno zbrisana. SAD su preuzele britansku ulogu spoljne sile koja oblikuje Evropu, uz Rusiju kao drugu perifernu silu, koja poput Velike Britanije i jeste i nije na kontinentu, ali utiče na ono što se na njemu dešava. I, kao nekada London i Moskva, danas se Vašington i Moskva bore za oblikovanje Evrope, pri čemu Amerikanci, što će izgleda potvrditi i Obama, žele da kontinent bude što ujedinjeniji, dok su Rusi za povratak na sistem ravnoteže nacionalnih država.

Obama je nedavno u intervjuu za časopis „Atlantik” otvoreno poručio ono što se iz njegove politike već naziralo: da je važnost Evrope za Ameriku sada drugorazredna u poređenju s pacifičkim regionom. Ali, očevidno ni Obama ne želi da „bregzitom” počne razgradnja EU, dosad relativno pouzdanog američkog saveznika. A „bregzit” bi svakako, i mnogo više od nedavnog referenduma kojim su Holanđani odbili sklapanje ugovora EU o slobodnoj trgovini s Ukrajinom, ojačao erozivne sile na kontinentu. Zato je učešće u kampanji za izlazak Britanije iz EU najavila Mari le Pen, predsednica krajnje desničarskog Nacionalnog fronta iz Francuske, što već izaziva sarkastične komentare protivnika „bregzita”: „Eto, s vama je (fašista) Le Penova, uz nas je (vođa slobodnog sveta) Obama.”

Globalni značaj EU smanjuje i to što je proces udaljavanja njenih članica od zajedničke politike već počeo. Neka od pitanja koja sada rastržu EU bila su među presudnima i na ranijim referendumima na kojima se odlučivalo o njenom širenju i nadograđivanju ovlašćenja unije: strah od navale imigranata – u ono vreme ne od bliskoistočnih nego onih sa siromašnog istoka Evrope, zatim nelagoda pri pomisli na eventualno pridruživanje Turske – kojoj se i sada, premda verovatno neiskreno, stavlja u izgled ubrzanje evrointegracija, kao i uverenje da bi ekonomska nezavisnost podstakla privredu – privredna kriza je u Evropi bila snažna i sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Bila to zasluga integracije ili ne, Britanija je u EU ušla u ekonomski mnogo gorem stanju od onog u kojem bi u junu mogla iz nje izaći. Na privrednom faktoru se umnogome zasniva poslednja ofanziva kampanje za ostanak u EU: svi od domaćeg ministarstva finansija, preko starog „omiljenog rivala” Francuske, do direktorke Međunarodnog monetarnog fonda Kristin  Lagard upozoravaju ostrvljane koliko bi njihova ekonomija trpela zbog „bregzita”, uz podsmeh ideji zagovornika izlaska Majkla Gouva, ministra pravde, da bi Britaniji bilo bolje ako bi s Evropom ubuduće poslovala kao Srbija i Bosna i Hercegovina, na bazi ugovora o slobodnoj trgovini umesto kao deo zajedničkog tržišta. Izgleda da je ekonomska računica napravila razliku u korist protivnika „bregzita” od desetak procenata, kako pokazuje anketa od pre nekoliko dana. Obama je tu da svojom harizmom i autoritetom – koje u Britaniji nije izgubio kao na kontinentu – već sada zapečati propast „bregzita”, onako kako je armija njegove države u Drugom svetskom ratu došla da zada završni udarac užasnom „ujedinjenju” Evrope pod Trećim rajhom.

Upravo sa stanovišta privrede, Obama za pojedine britanske levičare nije idealan promotor kampanje protiv „bregzita”, jer on, kako primećuje „Gardijan”, oličava i kontroverzni Transatlantski ugovor o slobodnoj trgovini, za koji se strepi da će povećati uticaj multinacionalnih korporacija na štetu radničkih prava, poslednje što je potrebno Evropi, koja se još nije otresla posledice ekonomske krize. Ali, Obamini motivi su jasni: dobro je, naročito pred sve ofanzivnijom spoljnom politikom Rusije, imati savezničku Evropu zbijenih redova, uz dodatnu polugu za pritisak na nju, što je Britanija dosad predstavljala, pa i u odnosima unutar NATO-a. Vašington je, naime, dugo pritiskao, pre svih, London da nastavi s ispunjavanjem obaveze za članice saveza da troše najmanje dva procenta BDP-a na odbranu. Americi je bilo važno da Britanija uspostavi primer koji bi sledile i ostale evropske članice NATO-a, sklone zapostavljanju te obaveze.