Pokondirena tikva na Golom otoku

Filmski centar Srbije objavio je knjigu „Gotovo zaboravljena istorija – sećanje na rane dane jugoslovenskog filma” Predraga Delibašića (1928), profesora Fakulteta dramskih umetnosti u penziji.

Predrag Delibašić je diplomirao režiju na beogradskoj Akademiji i u Eksperimentalnom centru za kinematografiju u Rimu. Režirao je dokumentarce „Paja Jovanović”, „Velika inicijativa”, „Tragovima minulog Rima”, „Jedan od mnogih”, „Ispit zrelosti”... Bio je učesnik NOB-a. U knjizi je pisao o pogubnim efektima kulturne politike u SFRJ, o pokušajima prvih koprodukcija u tadašnjoj zemlji, svom susretu sa filmom.

Pišete o filmskim stvaraocima koji su stradali od komunističkih vlasti, ali i o rediteljima koji su bili oficiri Ozne. Kako je izgledala ta sprega?

Doživeo sam tako neverovatne stvari, a da sve to zapišem podstakao me je Filip David. Pisao sam o reditelju Bošku Kosanoviću koji je govorio nemački, svirao je klavir i zadatak mu je bio da svira na Kalemegdanskoj terasi i sluša šta pričaju nemački oficiri. Imao je zanimljivu ličnu priču, oženio se Jevrejkom da bi je spasao rata i imali su troje dece. Boško je bio islednik Ozne u Sarajevu 1947. Danonoćno je saslušavao u podrumu ustaše, među njima i jednog od najvećih krvnika iz Jasenovca koji je hladnokrvno pričao do detalja kako je klao. Stražar je sve to slušao. Boško je izašao u kantinu da popije kafu, ali setio se da se lice stražara grčilo i menjalo. U trenutku je sve povezao – stražaru su celu porodicu pobili na Kozari. Požurio je natrag, ali bilo je kasno. Stražar je pobio sve u podrumu. Kasnije je Boško otišao u filmske vode.

Bilo je to doba kada je sin funkcionera Udbe izabran u komisiju za odbranu rada „Plastični Isus” Lazara Stojanovića, na pozorišnoj akademiji...

Film je odavno veoma jako sredstvo uticaja. Lazar Stojanović je na trećoj godini studija u filmu poređao niz vodećih ličnosti u 20. veku da pokaže kako svi državnici imaju nešto zajedničko, a to je, što on nije eksplicitno rekao, manipulacija masama. Pored Hitlera, Staljina, Čerčila, našao se tu i Tito. Vlast je morala da nađe „dežurne jarce” i da uz veliku buku kaže koji to neprijatelji podrivaju državu. Ta afera i licemerje kolega naveli su me da odem sa Akademije, a imao sam i pravo na invalidsku penziju.

Kako je završen čitav taj slučaj?

Lazar je otišao u vojsku i film nije završen, ali moglo je da se diplomira samo sa knjigom snimanja. U komisiji je trebalo da budu Marko Babac, Vladan Slijepčević i Dušan Stojanović, profesor koji se javno deklarisao kao demokrata, ali on se razboli i ne stigne na dan odbrane. Došao sam u filmski studio gde me je sav unezveren Brana Obradović, asistent Saše Petrovića, pitao da budem član komisije. Aparati nisu dobro radili i film smo gledali bez zvuka, a Lazar nam je objašnjavao šta se dešava na filmu. Marko Babac skoči i kaže: „Ovo je za desetku!”, i ta desetka je za vlast bila diverzija... Takođe, u vojsci je Lazar pijan trtljao nešto sumnjivo; pretražili su mu stan i otkrili rolne sa „Plastičnim Isusom”. Film je prikazan generalima koji su na projekciji vadili pištolje, toliko su bili povređeni. Lazu osude na dve godine, a kad su ga proveli vezanog sa lisicama kroz sud on se osmehivao. Saslušavali su i članove komisije.

Vi ste već tada imali golootočko iskustvo.

S nama je bio na studijama jedan mladić koji je studirao u SSSR-u i rekao da je studiranje tamo prava stvar, a ne ovde. Ja sam to samo slušao, a profesor Dejan Kosanović je kasnije našao u arhivi žalbu profesora Vjekoslava Afrića koji me je otkucao da sam ja to rekao, što sam saznao nakon 60 godina. I zbog toga sam prošao najdrastičniji teror na Golom otoku gde sam, računajući i Glavnjaču, bio 18 meseci. Imao sam krvave žuljeve od prenošenja kamena na tzv. radilištu. Potom su mi dali da režiram u logoru i režirao sam Sterijinu „Pokondirenu tikvu” i „Put do zločina” Miška Kranjca. Pamtim da su se islednici posebno smejali muškarcima u ženskim ulogama... Deset godina majka nije htela da mi kaže, da me ne opterećuje, da je išla kod Đilasa i tako sam oslobođen.

Šta joj je Đilas rekao?

Rekao je: „Njih treba po ulici ubijati” i „Nije on baš tako nevin, on je letkario (delio letke). Ne možemo odmah da ga pustimo”. Da su me odmah pustili plašio bih ljude po ulici – krvave ruke, žuljevi, crn u licu, mršav za neprepoznavanje. Prebacili su me da radim u pekari, da se podgojim, a kad sam izašao u saveznoj Udbi su mi rekli: „Pazi, nije još gotovo”. Najvažnije iz svega ovoga je da nisam izašao sa željom za osvetom i da nikoga ne mrzim. Ateista sam, ali izvorni hrišćanski moral mi je blizak. Mržnja rađa mržnju.

Morali ste da potpišete da ćete im biti saradnik?

Da im budem na usluzi. To je najveća mora koju možete da zamislite. To je značilo da mogu da me pozovu kad hoće, da se nađu sa mnom i pitaju „šta ima novo, kakav si mi”. Nikad mi, na sreću, nisu ništa tražili. Jedan me je povremeno pozivao, Vučić se prezivao. Advokat, otpušen iz Udbe. Sretnem ga deset godina posle Golog na Terazijama. Rekao sam mu: „Vi se sad hvalite da ste antistaljinisti, a ponekad ste bili gori od Staljina. Goli je staljinska praksa”. On kaže: „Jeste, i ako bude potrebno – opet ćemo!”

Jeste li se u filmovima kasnije doticali teme vlasti?

Nikada. Radio sam dokumentarce i uvek su me zanimale neuobičajene priče. Uradio sam film „Kapetan Riva” o italijanskom oficiru koji je poginuo braneći Kolašin od Nemaca. Film je prikazan u Italiji i tamo sam postao počasni član mnogih organizacija.

Osnovali ste i Italijanski centar za kulturnu inicijativu, prevodili sa italijanskog...

Centar je bio u Rektoratu u Beogradu i u Urbinu 70-ih godina, bavio se afirmisanjem jugoslovenske kulture. Na otvaranju u Italiji je bilo 12 vodećih naših slikara, ali ugasio se 80-ih. Preveo sam Valentina Brozija, eseje Pazolinija, „Nešto kao život” Korada Alvara, „Hrvatsku operaciju Oluja” Đakoma Skotija. Tuđman je pozvao međunarodne novinare da im odmah po „Oluji” ispriča svoju priču. Niko nije mogao Skotija da spreči da napiše šta je video – spaljene kuće, porazne hrvatske pljačke, mrtve koji su tu ležali i starce koji su mu kukali i svedočili. Stizale su mu pretnje posle te knjige od hrvatskih nacionalista, a zapisao je da i Miloševićeva garda nije bila baš nevina...