Dok žene spavaju

Zbog filmova „Dim” i „Modri u licu”, koje je radio s piscem i scenaristom Polom Osterom, što ih je i jednog i drugog proslavilo u svetu, američki reditelj kineskog porekla Vejn Vang bio je proglašen kultnim autorom. Tek onda su počeli da se otkrivaju i njegovi prethodni filmovi. Njegovi debitantski „Čovek, žena, ubica” (1975), „Čan je nestao”, „Igre u podzemlju”, „Jedite činiju čaja”, „Život je jeftin... toalet papir je skup” i „The Joy Luck Club” nastajali su u nezavisnoj produkciji, što će ovom scenaristi, reditelju i producentu doneti i reputaciju jednog od rodonačelnika američke nezavisne filmske produkcije i scene.

Rođen u Hongkongu, britanskoj koloniji, 1949. godine, a nazvan po Džonu Vejnu, omiljenom očevom glumcu, Vejn Vang se školovao u katoličkim školama, u Ameriku je stigao krajem šezdesetih godina i nastanio se u San Francisku, a diplomirao na Odseku za film i televiziju Kalifornijskog koledža umetnosti.

Posle „Modrih u licu” ređali su se filmovi: „Kineska kutija”, „Centar sveta”, „Bilo gde osim ovde”, „Sobarica i senator”, „Poslednji provod”, „Hiljadu godina dobrih molitvi”, „Princeza Nebraske”, „Snežna latica i lepeza tajni”. Odnedavno je među njegova 22 film i film „Dok žene spavaju” koji je svetsku premijeru imao na Berlinskom festivalu u programu „Panorama”.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Vejn Vang je pojasnio kako se dogodilo da snimi film u Japanu (na ostrvu Izu) i to prema kratkom romanu španskog pisca Havijera Mariasa i sa slavnim japanskim glumcem, rediteljem i slikarom Takešijem Kitanom (glumačko ime mu je Bit Takeši) u jednoj od glavnih uloga...

U jednom trenutku ste nam nestali s radara, a onda se američki Kinez pojavio u Japanu?

Ha! Ja sam u Japanu veoma često, volim tu kulturu.

Zavoleli ste svojevremeno i američku?

Uvek razmišljam ko sam. Rođen sam u veoma konzervativnoj kineskoj porodici, moje školovanje je u celosti bilo katoličko, francusko-katoličko i irsko-katoličko. Hongkong je bio britanska kolonija i ja sam odrastao uz „Bitlse” i rokenrol. Pesma „Hotel Kalifornija” grupe „Igls” imala je presudan uticaj na mene da odem u Ameriku i veoma me je potresla nedavna smrt njenog osnivača Glena Freja. Dakle, kao takav kakav sam, otišao sam u Ameriku kasnih šezdesetih godina prošlog veka i upao pravo u „seks, drogu i rokenrol”, probao El-Es-Di i radio sve što su tada mladi radili.

O američkoj kulturi ste dosta toga rekli u svojim filmovima?

Oduvek sam se interesovao za kulturu, pa je tek onda došao i film. Prvo kroz obrazovanje, a zatim i uz veliku podršku mojih mentora, što mi je omogućavalo da imam dosta vremena da se koncentrišem na pisanje i razvoj priča, na pažljivo biranje glumaca za koje sam prvo morao da budem sasvim siguran da će biti autentični u likovima koje sam napisao. Mnogo manje sam brinuo o dijalozima. Zapravo, nikada nisam previše pažnje posvećivao dijalozima.

Možda ste se baš zbog toga dobro snašli snimajući u Japanu s Takešijem Kitanom?

Srećom ni Takeši ne voli da priča mnogo, što je odlično za mene. Takeši je kao glumac veoma pametan, instinktivan i komunicira univerzalnim filmskim jezikom. On ispunjava ekran svojom autentičnošću, mirno snažnim prisustvom čak i kada je kameri okrenut leđima. On jednostavno u potpunosti privlači pažnju. U Japanu je oslobađajuće bilo to što sam mogao u potpunosti da posmatram i procenjujem glumce.

„Dok žene spavaju” kao da je nastao pod uticajem japanskog „pink filma”, filmova za odrasle u realizaciji isključivo nezavisnih japanskih studija?

Ha, da, ja te filmove nazivam „romanski porno”, neki su naravno veoma loši, a neki veoma interesantni. Mnogi mladi japanski umetnici su osamdesetih godina radili u industriji studija „Kamikacu” i napravili neke od veoma zanimljivih soft pornografskih filmova. Mnogi od mojih filmova su nastali pod uticajem „pink filma”, a još na koledžu sam bio oduševljen Bertolučijevim „Poslednjim tangom u Parizu”.

Vaš film krasi i senzualnost?

Tu mi je Kitano mnogo pomogao. Kako je polazna osnova za ovaj film španska priča a ekspresija senzualnosti se razlikuje od kulture do kulture, pitao sam ga šta se u Japanu smatra senzualnim. On mi je dao nekoliko korisnih knjiga da pročitam i dao mi mnogo dragocenih ideja. Na primer, u japanskoj kulturi pozadina ženskog vrata smatra se veoma senzualnim, još od vremena gejši čija su kimona izlagala oku taj deo vrata. U zapadnoj kulturi mi ne razmišljamo o vratu i njegovoj privlačnosti. Kod nas sve počinje i završava se na grudima i zadnjici, a ima toliko mnogo drugih stvari koje su veoma senzualne.

I u filmovima „Kineska kutija” i „Centar sveta” ima i erotike i seksa i senzualnosti među društveno neprilagođenim ljudima?

Za film „Kineska kutija” mnogo sam istraživao takozvanu višu hongonšku klasu i njen običaj korišćenja eskort-dama i čitavu tu međusobnu igru koju obe strane igraju tokom određenog perioda dok ne dođe do seksa. To se negde implementiralo i u film „Centar sveta” o momcima iz internet biznisa koji vise po striptiz klubovima. To je ista vrsta sveta a hiljadama kilometara su daleko. To je ono što je za mene bilo fascinantno.

Onda ste holivudskom filmu „Bilo gde samo ne ovde”, sa Suzan Sarandon i Natali Portman, dali emocionalnu autentičnost?

To je bio instinkt i moje poverenje u istinitost likova, nije bilo nikakvog mog pokušaja bilo kakvog emocionalnog napumpavanja filma. Mislim da je to jedini način na koji ja mogu da radim, a možda je u tome bila greška. Taj film nije baš najbolje prošao na bioskopskim blagajnama. Možda zato što su ljudi zbog Suzan Sarandon očekivali nešto poput filma „Maćeha” Krisa Kolambasa.

Tokom svoje karijere iskusili ste i nezavisni i holivudski film i onda kao da ste na trenutak nestali, usporili? Zašto?

Nestao? Nisam. Poslednji igrani film koji sam snimao pre ovog radio sam u Kini – „Snežna latica i lepeza tajni” i s tim je bilo i mnogo problema, mnogo stresa zbog čega sam bio baš depresivan. Posle tog iskustva bilo mi je potrebno da pobegnem na dve godine. Dobro je bilo jedino to što sam imao pravo na svoj rediteljski finalni rez.

Ali, ovaj film je ipak blizak vašim korenima?

Još posle filma „Poslednji provod”, koji sam 2006. snimio sa Kvin Latifom i Timotijem Hatonom, obećao sam sebi da ću se posvetiti temama koje su meni bliske i da ću ponovo raditi nezavisne filmove. Onda se dogodio film „Snežna latica i lepeza tajni” koji je negde između nezavisnog i studijskog filma i to je bilo obeshrabrujuće iskustvo tako da sam se definitivno vratio nezavisnoj produkciji.

Ovaj film se s velikim uspehom prikazivao u Kini, šta je onda bilo toliko obeshrabrujuće i depresivno za vas?

Taj rad s kineskim filmskim studijem i stalno zahtevanje da sve u filmu mora da bude jasno. Jasna svaka scena, jasna svaka reč, jasan svaki pogled. Bilo je to za mene previše. Frustrirajuće. Zato sam počinjući rad na filmu „Dok žene spavaju” rekao sebi – nema više jasnoće!

Glavni junak ovog filma je takođe frustriran, depresivan?

Jeste, on pokušava da pronađe nešto će izraziti njegovu kreativnost, ali i doneti mu uspeh. To jeste teško i jeste frustrirajuće. Pisati nešto u šta veruješ, što je autentično, a s druge strane brinuti da li će to ljudi razumeti i prihvatiti.

Ako biste vi morali da birate između kreativnosti i uspeha šta biste odabrali?

Izabrao bih moje stvari. Dovoljno sam star da mi ne treba da jurim novac. Želim da radim stvari koje želim i ne brinem šta će ljudi reći. Ako to i publika bude volela – odlično. Mislim da imam u sebi dovoljno senzibilnosti i humanosti kako bih mogao da kažem ono što vidim i da bi to trebalo da bude univerzalno razumljivo.

Humanost nam dolazi rođenjem?

Rođenjem, ali i okruženjem. Rekao sam vam da sam odrastao u katoličkom okruženju protiv čega sam se ponašao prilično buntovnički u to vreme. Sada kada se toga setim ipak mislim da mi je takvo odrastanje ipak dalo dosta toga dobrog. Duboko u sebi imam humanosti što je veoma važno. Evo, recimo, papa Franja je veoma humana osoba.

Na neki način ste ipak i budista?

Da, na neki način. Sviđa mi se šta tibetanski monasi kažu. Probudiš se svako jutro i još si živ i još možeš da hodaš, jedeš i pričaš, onda si ti veoma srećan i blagosloven. Treba da izađeš tog dana i učiniš nešto što će blagosloviti i usrećiti nekog drugog. Ne samog sebe, jer to bi bilo veoma sebično. Učini nešto za druge. Volim tu filozofiju. Snimam filmove još uvek verujući da pokušavam da kažem nešto što će imati smisla za druge. Kada tako više ne bude. Onda ću stati.

Motivacija više nije i u potrebi da se dokazujete samom sebi?

Još ima i malo toga, ali sve manje i manje. Zato što znam ko sam ja kreativno. Napravio sam toliko različitih filmova, radio sam i uspešne holivudske filmove i voljene nezavisne filmove i ne mislim da sada treba previše da se dokazujem. Međutim, treba da se testiram i na svakom novom projektu se testiram.

U filmu „Dok žene spavaju” junak stalno sanja isti san, referenca na film „Dim”?

Da, ali u maloj dozi. Spavanje je vreme velike nevinosti, ujedno i vreme straha. Tanka je linija između spavanja i umiranja. Ponekad se probudim noću i proveravam da li moja žena još uvek diše.

Još ste drugar s Polom Osterom?

Jesam, možda ćemo ponovo nešto zajedno raditi. Voleo sam naše razgovore.