Nacifikovanje Srbije

Pod krovom Konstantinovićeve palanke smestio se i „srpski nacizam”. Posvetio mu je poslednje poglavlje knjige. Opisuje ga kao „zlo u sukobu sa istorijom, zlo od pokušaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost prošlosti”.

Konstantinović govori o „nužnosti nacizma u duhu palanke” i tvrdi da se „srpski nacizam poziva na kosovski mit”. Nasuprot „Hitlerovog nacional-socijalizma”, koji za Konstantinovića, u suštini, nije nemački, on vidi „srpski nacizam”, kao kulturalno proizveden i opsednut „opako-tuđinskim” i „tautološki večno-plemenskim”.

„Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara sam taj duh kao nepomirljiv sa egzistencijom sopstvenog zla”, piše Konstantinović. On ovim poručuje da svako ko negira da nacizam ovde ima nacionalnost samo dokazuje da je hodajuće stanište tog posrbljenog nacizma.

U senci „Filosofije palanke” potrebno je podsećati i da Hitler nije bio Srbin. Zločin koji je postao, verovatno nedostižni, standard ljudskog zla nisu počinili srpski generali i šidski „Škorpioni”, redovno sugerisani kao egzemplarni izdanci „srpske patrijarhalne civilizacije”, u koju negaciju „moderne civilizacije” smešta pizma Latinke Perović. Nisu ga organizovali ni Hutui ni izdanci plemena inih „Kunta Kintea” iz Konstantinovićeve rasističke imaginacije.

Zloduh nacifikovanog srpstva, tvrdi Konstantinović, deluje „u ime večno-plemenskog, večno-rasnog čiji je govor govor ’krvi’”. I ovde njegova misao ide utabanom stazom „orijentalizma”, naslednika eugenike i fiziognomije, začetog u vremenu kada su zapadni naučnici merili lobanje pripadnika drugačijih rasa i kultura.

„Filosofija palanke” prati staru praksu da zločinjenja „ostalih” budu objašnjena okamenjenom tradicionalnom kulturom, a zapadna slučajnim greškama, prolaznom ideologijom ili ličnom patologijom „zlog genija”. Navodno, samo Zapad ne robuje iskonskoj i kič kulturi, već proizvodi pravu, postmodernu, kulturnu kulturu.

Ali, u istoriji zla, orijentalna su obično bila patuljasta u odnosu na zapadna. Po pravilu, najveća su bila krvoliptanja modernosti, najmodernijih ljudi i naprednije tehnologije – od „Maksimovog” puškomitraljeza, preko gasnih komora, do nuklearne ljudožderke. Nažalost, kod nas nije prevedena Baumanova „Modernost holokausta”. Ne uklapa se u sliku zla osenčenu srpskim kulturalnim obrascem, kojom bi „dekontaminatori” da ispiraju mozgove.

Holokaust su počinili moderni i kulturni ljudi, željni čistih ulica i „vrtnog društva”, vizije koja je neprijatno slična onome što bismo, po ikonama Druge Srbije, trebali da postanemo da ne bismo robovali zloduhu palanke. U najvećem zločinu u zabeleženoj istoriji sve je vrcalo od urednosti, racionalnosti, efikasnosti i – zapadne modernosti. Ako već treba da se suočavamo, Srebrenica je sramni dokaz da smo postali moderni, ne da smo ostali primitivni.

Zveri srpske u republici šumskoj

Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskvalifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija koje je na portalu „Peščanik” nedavno izneo Mijat Lakićević nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je „nauka palanačka”. Oni je vide kao posebno „zlokobnu” i negoduju što neoliberali „i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato”. Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu „Filosofiju palanke” prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce čija su „srca okrenuta Istoku” originalno je privukla Konstantinovićeva „nacifikacija” srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisali. Islamofobični „orijentalizam”, u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je „srpsko zlo” i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano „srce tame”, prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane „orijentalizma”, koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u „manjem od dva bosanska entiteta” ne stanuju palančani nego „šumljani” i „zveri srpske”. Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u „republiku šumsku”.

Naravno, ta „srpska” šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika „crne Afrike”. Ne postoje „zveri evropske” – beštije mogu biti samo „ostali”, narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji „pokušava da se izuzme iz sveta životinjstva”, Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: „Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja.”

Dehumanizujući pasaži postali su posebno važni. Naime, „srbijanski” sledbenici suočavali su se s nemalim problemom: muslimani su na Balkanu „dobri momci”. Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su „zveri srpske” poslednjih godina prešle Drinu i, preko „Peščanika”, stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz „varvarske” Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u „srce tame”, nije doprinela preispitivanju „Filosofije palanke” u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao „tri u jedan” – Šumski Rajh Srbistan.