Banatska mala pruga i sporedni koloseci

Zrenjanin – Mala pruga imala je ogroman značaj u svakodnevnom životu običnog čoveka. Danas to možda i nije lako shvatiti. Uključivala je ovaj deo Banata u krvotok Monarhije, kasnije Kraljevine, pa socijalističke Jugoslavije. Vozom su ljudi jednostavno stizali do lekara, rodbine, prodavnica, pijaca, vašara u obližnjim gradovima, kao što su Žombolj i Veliki Bečkerek. Mnogi do tada nisu izašli iz svog sela, a vozom su krenuli na „daleka” putovanja. Zahvaljujući razvijenoj železničkoj mreži, banatsko mleko i jaja stigli su do srca Evrope, početkom 20. veka čak do Švajcarske i Nemačke, a ugalj, drvo, kreč i raznovrsna roba iz evropskih metropola pristizali su u seoske prodavnice. Njome su srednjoškolci i studenti putovali do Subotice, Novog Sada, Beograda i dalje. Mnogi su ovom prugom otišli, a da se nikad više nisu vratili. Zadržali su se u svetu.

Ovo se čulo povodom otvaranja izložbe „Banatska mala pruga” nedavno u zrenjaninskom Narodnom muzeju. Autorke izložbe Marija Silađi i Anica Tufekdžić bavile su se temom koja ovde izaziva ogromnu nostalgiju jer „ćira” je bio obeležje jednog vremena za kojim mnogi žude. Možda baš zato što je vozio sporo.

Kad je putovao malom prugom, negde neposredno posle Velikog rata, Crnjanski je u reportaži za „Politiku” napisao da putovati ovuda u proleće po beskrajnim morima žita, među oračima i pastirima, nije bilo ružno, a leti je značilo senzaciju ogromnog usijanog sunca iznad bezmernih polja strahovito plodnih.

„U pravim svojim bojama i raskoši Banat se vidi u jesen, kad je rumen i žut od kukuruza”, naveo je veliki pisac, ali i primetio da zimi iz voza ovaj kraj izgleda prostački i bedno. „Mnogo blata sa suvim i golim drvećem, mali zakisli obori i kuće pod dudovima, u prljavim selima u kojima se tek retko vidi po koji fenjer, a uvek čuje lavež pasa”, zabeležio je Crnjanski.

Može se reći da je pruga u stvari sporedni kolosek, jer je investitor bilo Akcionarsko društvo Torontalske vicinalne železnice, a to znači da je pruga bila lokalnog tipa. Bez dileme, ona je imala ogroman značaj s više aspekata. Pošto se u svakom selu kroz koji je prolazila gradila i stanica s pratećim zgradama, u nekima se prvi put pojavila takva vrsta gradnje – od pečene cigle, a ne od zemlje, kakve su tada uglavnom gradili Banaćani. U izgradnju pruge najviše su uložila dva bogata čoveka. Prvi je bio Jene Ronai, tadašnji veliki župan Torontalske županije sa sedištem u Velikom Bečkereku, a drugi Endre Čekonjić, njen najmoćniji veleposednik. Pruga na kojoj je saobraćaj počeo 1898. godine bila je u njihovom najvećem interesu jer su se njome prevozili poljoprivredni proizvodi sa njihovih poseda. Preko imanja porodice Čekonjić voz je saobraćao dužinom od 40 kilometara. U te svrhe građene su i sporedne, takozvane privredne pruge, po kojima su manje vagonete vukli konji. Saobraćaj je počeo 1898. godine, a već 1911. dužina privredne železnice porodice Čekonjić kroz polja na imanju Žombolj iznosila je 60 kilometara. Te godine izgrađena je bečkerečka šećerana, a iz nje je krenuo razvoj industrije koji će kulminirati u socijalističkom Zrenjaninu. Šećerna repa dovožena je prugom uskog koloseka.

Jednog dana u septembru, između dva rata, desio se nezapamćen vetar. Prevrnuo je u jarak svih sedam vagona i tender za ugalj, a lokomotiva je, zbog težine, ostala na šinama. U tadašnjoj Nemačkoj Crnji našao se sreski načelnik Purić Dragojević, izašao na lice mesta u Januševac i odmah poslao telegram u Novi Sad, u sedište Banovine, i obavestio da je bilo 17 putnika, ali da su, srećom, samo četiri putnika povređena, i to lakše. Telegram je sačuvan i pojavio se na izložbi.

Železnicu od koje su mladići nekad bili brži i često je pretrčavali Banaćani su mnogo voleli. Mada su je, kad se pojavila konkurencija raznih prevoza i kad su je izgustirali, zvali i „šporet sa šifonjerima” i „mlinac za mak”, kad je najavljeno njeno ukidanje po selima su se dizali na noge. Tako je 1969, kad je u Radojevu počelo demontiranje pragova i šina, izbila prava „seljačka buna”. Radojevčani su iz sela krenuli s vilama, motikama i zastavom u rukama. Namere im je prozreo jedan meštanin i biciklom odjurio da obavesti pružne radnike. Dugo su ih vijali po ataru. Tada se nakratko uspelo u odlaganju „ćirinog” kraja, ali ne zadugo. Najpre je obustavljen teretni transport, da bi se pruga zatim postepeno gasila. Ćira je zaboravljen, ali bi ga se ponekad setili. Na primer, kada nije bilo benzina i kad su autobuske karte bile preskupe.