Olja Ivanjicki me je naučila da stidljivost sputava čoveka

Milan Šarac je iz Knina došao u Beograd kao talentovani bokser. Kad je trener Bogoljub Kahriman, nekadašnji bokserski šampion, želeo da ga zadrži u ringu, on je pobegao na Filozofski fakultet da bi ostvario neke druge izazove. Ali ni tu se nije zadržao.

Kad je upoznao reditelja Radoša Novakovića, odlučio je da na Fakultetu dramskih umetnosti studira smer – organizacija. Prvo radno mesto dobio je u Ateljeu 212 uz reditelja Ljubomira Mucija Draškića.

Potom je objavio knjigu aforizama „Skrivene misli”, pa ekskluzivne priče s Jovankom Broz, a sad je napisao posebnu knjigu „Jedinstvena Olja” o slikarki Olji Ivanjicki. Ova knjiga je, u stvari, ispovest o njihovoj ljubavi koja počinje i završava se istim rečenicama: „Na groblju se nade gase, a sveće pale. Takva je budućnost svakome, pa taman da se danas rodi.” Ali, u predgovoru ove knjige Matija Bećković taj stav demantuje kad su u pitanju umetnici kakva je bila Olja Ivanjicki.

Gde ste prvi put sreli Olju?

U Kulturnom centru Beograda. Bio sam tada student pa sam tu radio. Hodala je sigurnim, elegantnim korakom. Njena harizma ispunjavala je čitav prostor. Pri ulazu i izlazu nasmešila mi se i javila sa: „Dobro veče” i „Laku noć”. Tim rečima kao da me pomilovala. Bila je tada jedna od najlepših žena u Beogradu.

Kad ste se opet videli?

Kad sam je zamolio da mi ilustruje knjigu aforizama. Došao sam do njenog stana na Kosančićevom vencu, koji je istovremeno bio i njen atelje. Rekla mi je: „Čemu mogu da zahvalim ovu nenajavljenu posetu, mladiću? Sedi i opusti se. Popićemo piće, pa ćemo se o svemu dogovoriti.” Pričala je tiho: „Znaš, ljude prepoznajem po snazi njihove energije. Evo tebe sam videla u Kulturnom centru i zapamtila te po toplim plavim očima i stidljivim pogledima.” Prihvatila je moju molbu. Kazala mi je da će ilustracije biti gotove kroz tri nedelje. Pri rastanku me poljubila u obraz.

Kako je to prihvatio izdavač knjige?

Prvo nije verovao da će nam Olja ilustrovati knjigu, a potom je rekao: „Častim. Ovako lepa iznenađenja se ne događaju svaki dan.” Tada je i moj ugled u društvu neslućeno porastao. Šaputalo se kako sam Oljin ljubavnik. Konstruisani su lascivni tračevi, a žene koje su dolazile u Kulturni centar počele su da me gledaju s većim zanimanjem i s nekim sjajem u očima.

I šta se potom dogodilo?                                                                             

Za tri nedelje, tačno u podne, stigao sam pred Oljin stan. Kad mi je otvorila vrata u naručju je držala psa. Na stolu je bila moja plava fascikla s tekstom aforizama i oko 20 njenih ilustracija majstorski urađenih. Videlo se da nije samo htela da završi posao, već da njeni crteži prate sadržaj teksta.

O čemu ste tada pričali?

Održala mi je čas o stidljivosti: „Od sad se nemoj stideti ni zbog čega. Stidljivost sputava čoveka. Podrazumeva se da smo sad prijatelji. Popićemo kafu i pričati. Moraš da budeš slobodan u razgovoru. Hajde, za početak mi kaži šta još radiš, gde živiš...” I od tada me je pratila njena magična snaga i povećavala se u meni, u svakom narednom susretu s njom.

Kako se vaša priča dalje razvijala?

Pitao sam je da li bi došla na promociju naše zajedničke knjige. Odgovorila je potvrdno uz stav da to moram da joj najavim dve-tri nedelje ranije, jer često odlazi u Pariz, Rim... Potom mi je kazala: „Ti si jako neobičan momak. Meni ličiš na Napoleona. Mislim da je u tvojim godinama izgledao baš tako kao ti sad. Da li mogu ponekad da te zovem Bonaparta?” Odgovorio sam joj, uzbuđeno: „Možete, kako god hoćete.”

Čemu vas je još učila?

Često je isticala i s puno pažnje izgovarala reč ljubav. To mi je, kao uvek, lepo objasnila: „Glavna emocija čoveka je ljubav, a voleti se ne može ni u prošlosti, ni u budućnosti, već samo u sadašnjosti...” Pri izlasku iz njenog stana opet me je poljubila u obraz... Tada sam imao 22 godine, a ona 44 i bio sam svestan da sam do ušiju zaljubljen u nju.

Kako je protekla promocija knjige?

Promocija moje knjige aforizama protekla je bez Olje. Kad je utvrđen termin, otrčao sam do njenog stana presrećan što imam povod da je opet vidim. Ali vrata mi je otvorila kućna pomoćnica. Kazala mi je da je Olja pre nekoliko dana otišla u Pariz i da se neće vratiti do kraja meseca. U tom trenutku sam bio duboko nesrećan. Sve lađe su mi potonule. Kućna pomoćnica me je zabrinuto pitala: „Da li vam treba čaša vode?”

Šta je bilo s Oljom?

Slučaj, ako uopšte postoji u životu, na buran način spojio me s Oljom. Imao sam dogovor da prijatelju donesem dve knjige aforizama. Kad sam zagazio na pešački prelaz, čuo sam sirenu. U automobilu, ispred mene, za volanom je sedela Olja. Otvorila je vrata i kazala da uđem. Pitala me kako je bilo na promociji naše knjige. Kazao sam joj da je svima bilo lepo, ali meni nije, jer ona, kao koautor, nije bila tu. Ćutala je nekoliko minuta i potom kazala: „Vodim te na ručak u hotel ’Jugoslaviju’, pa u saunu.”

I kako vam je bilo?

Prvi put u životu sam bio u sauni. Bili smo sami. Olja mi je kazala da se potpuno opustim, jer se u sauni iz tela izbacuju otrovi, a iz glave loše misli. Temperatura je, koliko se sećam, bila „100 stepeni”. Krv mi je jurnula u glavu. Ponašao sam se kao omađijan. Tako je započela jedna velika prijateljska veza koja je trajala do kraja njenog života, do 23. juna 2009.