Svet okrenut naglavačke

„Teatermaher” Tomasa Bernharda (1984)  apsurdno je komična drama u stihu, napisana bez znakova interpunkcije, izazovna u formi i u sadržaju. Po čudnovato snolikom stilu podseća na poetsko-dramski rukopis Jona Fosea ili Dee Loer, a zbog grotesknih začina koji odražavaju malograđansku tupost asocira na Gogolja i Kafku. Na tematskom planu radnje koja se dešava u gostionici „Crni jelen”, Bernhard se u svom prepoznatljivom maniru ironične kontradiktornosti i jednog, da kažemo, veselog pesimizma, razračunava sa pozorištem, ali ne zaobilazi ni uobičajenu kritičnost prema austrijskom poricanju nacističke prošlosti.

Imajući u vidu mesto dešavanja i teme Bernhardove drame, izmeštanje predstave reditelja Marka Misirače, iz uobičajenog institucionalnog pozorišta, u prostor restorana „Zlatni bokal”, savršeno je funkcionalan izbor. On doprinosi autentičnosti igrane radnje, koju pojačavaju i kafanski mirisi, cigarete, kao i odsustvo scenske tehnike, na primer posebnog osvetljenja. Osim toga, Bernhardov prezir prema državnim institucijama se verodostojnije izražava izvan institucionalnog teatra, u ovoj skadarlijskoj gostionici.

U predstavi je originalni tekst skraćen, kao i broj likova (dramaturg Ivan Velisavljević). Bruskonova žena se u predstavi uopšte fizički ne pojavljuje, kao ni gostioničarka i Erna, njena ćerka (u tekstu Bruskonova žena i Erna ne govore, ali su fizički tu i tamo prisutne). Sama režija nije posebno inventivna, što nije nedostatak. Čin izmeštanja igre u kombinaciji sa ogoljenom snagom Bernhardovog teksta i dobrom igrom glumaca nose dovoljno poena za visoko kvalitativno kotiranje predstave.

 Tihomir Stanić u ulozi Bruskona, Teatarmahera, je kičmeni stub predstave, skoro njegove monodrame. On igra stameno i pojačano teatralno, u skladu sa značenjima lika, samodovoljnog i egocentričnog Teatarmahera, Bernhardovog alter-ega, pisca, glumca i reditelja, kontradiktornog do srži, mizantropa i mizoginiste. Stanićeva pojačana teatralnost odgovara suštini lika, njegovoj egomaniji, ali bismo rekli da je to naivnija, dopadljivija varijanta. Bruskon bi bio mračniji i užasniji da je manje teatralan, ovako je komičniji i simpatičniji. Ostali akteri su Teatarmaherove delotvorne senke - dronjavi Gostioničar u flekavoj kecelji (Branko Janković), kao i tunjava, stalno ućutkivana i vređana Bruskonova deca (Jovana Pleskonjić, Milan Nikitović).

Dario Fo, glumac, pisac, levičar i pobunjenik protiv buržoaskog pozorišta, bio bi presrećan da vidi izvođenje svog komada u nekoj gostionici, van teatarskih institucija. Jedan od njegovih najuspešnijih tekstova, „Slučajna smrt jednog anarhiste”, politička farsa sa dokumentarističkim utemeljenjem iz 1970. godine, nije ovaj put odigrana ni u kakvoj kafani, već je premijerno prikazana na sceni Studio JDP-a, u režiji Maje Maletković. Foov protagonista je Ludak, takođe glumac, ali više u životu nego na sceni. Otelotvorenje je satiričnog koncepta mundus inversusa, sveta okrenutog naglavačke, u kojem je luda najrazumnije biće.

Naslednik Brehta u smislu sugestivnog teatarskog spoja zabavljačkog i političkog, Fo je ovde dobio tumačenje koje je mnogo više pomereno ka zabavljačkoj igri, bez pronađenog markantnijeg načina izražavanja onog političkog. Glumci igraju inspirisano, na polju farse, plastično, delartovski, ali, zbog nedostatka snažnijeg rediteljskog rukopisa, odsustva smišljenijih sredstava isticanja društveno-političkih ideja, scenom dominiraju gegovi, bez izoštrenije poente. Ansambl odlučno vodi Nikola Đuričko kao Ludak, demistifikator sistema. Bojan Dimitrijević je najviše artificijelan i komički posebno efektan, kao Načelnik policije, Nikola Rakočević je zabrinutiji Kalabrezi, dok je Miloš Samolov Bertoco oblikovan u strožijim crtama...

Predstava je zavodljivo dizajnirana, uglavnom zbog vizualno efektne postavke ograđene prostorije providnih zidova u kojoj se odvijaju saslušanja (scenografija Vera Stanišić). Kostimi su oblikovani odgovarajuće, u retro šmeku (Vladislava Joldžić). Ta spoljna atraktivnost je, ukupno posmatrano, osnovna karakteristika ove produkcije. Deo publike će je sigurno rado gledati zbog očiglednih komičkih vrednosti, dok će zahtevnijim gledaocima zafaliti scenske maštovitosti, zaturene u napadu predvidivih gegova.