Kapitalizam je utopija

Prijatelj mi je ispričao o slučaju svog druga sveznalice, koji bi, kada bi se u razgovoru pokazalo da nije u pravu, diskusiju završio odsečnim: „Grešiš, čitao sam ja kako stvari stoje, tako piše u psihologiji”. To pomalo komično rezonovanje urezalo mi se u pamćenje. Savršeno je prikladno za opisivanje dobrog dela društveno-političkih rasprava u Srbiji i ostatku sveta.

Kad god neko danas pokuša da dovede u pitanje vladajuća uverenja, a kamoli predloži alternativu, susretne se sa sličnom problematičnom konstatacijom – otkud vam to, ne može, ne piše tako u ekonomiji. Levičari su na to uglavnom odgovarali kritikujući dominantnu ekonomsku nauku i njene temeljne pretpostavke kao lažne.

Uticajni kulturolog Stjuart Hol, međutim, na tragu Marksove misli, primetio je da jedna od začkoljica u pogledu kapitalističke ideologije „nije ono što je u njoj lažno, već ono što je u njoj istinito”. U suprotnom, bilo bi neobjašnjivo kako je moguće da, u sistemu u kojem ogromna većina očigledno ispašta u korist manjine, ne samo da ne dolazi do pobune, već često i sama većina zagovora stavove koji joj rade o glavi.

Da bismo razumeli ovaj paradoks, neophodno je da zagovornike „onoga što piše u ekonomiji” uzmemo za reč i priznamo im da su, u izvesnom smislu, u pravu. Kapitalizam kao sistem zaista ne može da postoji bez konkurencije, konstantnog napada na radna prava i visinu plata, bez privatizacije, otvaranja novih tržišta itd.

Koristeći se ovom jednostavnom činjenicom, neoliberalna ideologija je postepeno prestajala da traži razloge u korist dominacije kapitalističkog sistema i počela da ga opravdava – njim samim. Najlukaviji momenat ovog desnog političkog populizma leži u tome što je svoju ekonomsku agendu manje ili više uspešno predstavio kao „silu na strani naroda”: iste mere koje su dovele do nezaposlenosti, siromaštva, korupcije i drugih problema koje sistem konstantno proizvodi predstavljaju se kao rešive upravo nastavkom primene tih mera. Banke su imale slobodu da mešetare i time dovele do krize 2008. godine. Nema problema, rešićemo sve tako što ćemo im dati još više sloboda!

Nažalost, kapitalistička stvarnost u kojoj živimo svakodnevno dokazuje ispravnost ove pozicije – za korporacije i banke, kriza je završena! Ono što ne vidimo i što se dešava „iza naših leđa” jeste da su ovakve ekonomske politike smislene u kontekstu održanja tog poretka, ali ne i promene naših uloga u njemu. Bez većine ljudi u podređenim pozicijama sistem ne bi ni mogao normalno da funkcioniše i, u tom smislu, „ekonomija” je potpuno u pravu.

Dok svetom vladaju MMF, Svetska banka i druge nedodirljive institucije, koje propisuju sve drastičnije zakone kojima se bilo kakva demokratska kontrola ekonomskih zbivanja ukida, domaći znalci nas uče da je problem Srbije neposlušnost prema istim institucijama.

Neki od profesora na okoštalim državnim fakultetima savetuju mlade ljude, među kojima je stopa nezaposlenosti veća od 50 odsto, da prestanu da žive svoje „mirne živote” i prilagode se uslovima konkurencije i tržišta. Za to vreme, naši političari objašnjavaju radnicima da treba da se raduju što mogu da rade dvanaest sati dnevno za 20.000 dinara mesečno. Kad sve ovo istrpimo, govore nam da ćemo jednog dana stići u obećani kapitalistički raj.

Imajući sve ovo u vidu, bilo bi normalno da počnemo da se pitamo kako je moguće da se predlozi o bilo kakvom drugačijem društvu automatski odbacuju kao naivni, neozbiljni i u krajnjoj liniji nemogući. Kapitalizam i „ono što piše u ekonomiji” najbolji su primer da ne samo da su utopistički projekti mogući, već i da živimo u jednom takvom duže od trista godina.

Filozofkinja, članica Kolektiva Gerusija