Neronova majka na depilaciji

Specijalno za Politiku
Zagreb –Tročinu operu seriju o Agripini, Neronovoj majci koja spletkama pokušava da zbaci s prestola muža Klaudija i postavi za rimskog cara svog sina, Hendl je komponovao na kraju svog trogodišnjeg boravka u Italiji po libretu kardinala Vinčenca Grimanija. Premijera je bila 26. decembra 1709. u Veneciji u teatru San Đovani Grisotomo i odmah je postigla izvanredan uspeh: sledilo je 27 uzastopnih predstava (što je bilo neviđeno i u to doba, a bilo bi i danas) i odlične kritike mada je muzika bila mestimično preuzeta i iz drugih Hendlovih dela (iz kantata i oratorijuma), a i od drugih kompozitora (Krajzera, Korelija, Lilija). Takav je slučaj i sa najčuvenijom Neronovom arijom iz trećeg čina koju je pozajmio iz svog oratorijuma „Trijumf vremena“ (Il trionfo del tempo).

Sredinom 18. veka, kao i većina njegovih dela i „Agripina“ je zaboravljena. U 20. veku započela je obnova njegove muzike, pa i ove opere i savremeni kritičari smatraju da je ona remek-delo puno svežine i muzičke invencije, jedinstveno u Hendlovom opusu jer proizilazi iz italijanske tradicije, za razliku od njegovih kasnijih opera.

Zagrebačka premijera u Hrvatskom narodnom kazalištu dogodila se 16. aprila zaslugom dirigenta Tomislava Fačinija, rediteljke Dore Ružđak Podolski i scenografa Zlatka Kauzlarića Atača. Zanimljivo je da su u predstavi učestvovali studenti četiri zagrebačka fakulteta: Muzičke akademije, Akademije dramske umetnosti, Akademije likovne umetnosti i Tekstilno-tehnološkog fakulteta (slično se dogodilo i pre petnaestak godina kada je gotovo pola Novog Sada pevušilo „Karminu buranu“ Karla Orfa, koja je uključila sve gradske umetničke škole i Akademiju umetnosti). U glavnom gradu Hrvatske već sedam godina se radi na sličnim operskim prezentacijama što je do sada uključilo preko 250 studenata.

U „Agripini“ je primat na virtuoznosti pevača, ali se oni često nadmeću i među sobom i s instrumentalistima, sa oboom (koju je kompozitor posebno voleo), trubama, ali i do tada nekorišćenim – harfom, francuskim rogom, klarinetom. Čembalo je sve vreme odlično pratio rečitative pevača. Korišćene su i mogućnosti rotirajuće scene i silazak protagonista u publiku kao u našoj odlično postavljenoj „Figarovoj ženidbi“ pre dvadesetak godina.

Mladi pevači, posebno pevačice više su vodile računa o vizuelnim nego o vokalnim kvalitetima: one su lepe i zavodljive, naslovna junakinja (Aleksandra Bilanović) pomalo troma u koloraturama, koje su preteške, pre instrumentalno nego vokalno vođene. Popeja (Anabele Barić) doista je raskošnog poprsja („pope“ su na italijanskom grudi). Veoma muzikalni Oton (Franko Klisović) je kontratenor, a takvi glasovi su danas prava retkost i na svim scenama su dobrodošli. Pored toga on je radio i na korepetiranju pri postavci ove opere, a njegova žalopojka u trećem činu se po vokalnoj potresnosti jedino može uporediti sa prekrasnim Monteverdijevim madrigalom „Pustite me da umrem“ (Lachiate mi morire). Nerona, nezrelog i lucidnog, glumački je sugestivno dočarala Natalija Kralj, Klaudija – zbunjenog spletom događaja – Toni Nežić.

Ima dosta istorijskih nepreciznosti od samog početka opere, od prve velike Neronove arije kojom peva – „manje car nego sin, tebe majko uvek ću obožavati“ (a kasnije ju je ubio da bi se oženio Popejom), a još više režijskih egzibicija: depiliranje Agripinih nogu nasred scene, imitiranje seksualnih pokreta u svim položajima, uključujući i oralni, Narcisa na rolšuama, reklama za vijagru, upotrebe mobilnih telefona, okretanja ražnja, duvanja prezervativa – što je propraćeno zvižducima, mada se više ne zna da li su oni znak negodovanja ili odobravanja.