Predvečernji put

Dugo smo na teškom putu, verni. Samo,

Mi još svome svetlom cilju koračamo.

Neosetno, tiho, kroz aleje neme

Sad nas prate senke dve: Starost i Vreme.

I mada nam ništa ne kažu, ne čine,

Osećamo teret njihove blizine.

Katkada se samo okrenemo stravno

I spazimo pogled njin ukočen davno.

A kad pogledamo ponova preda se,

Iluzije drage lagano se gace;

I gomila mrtvog lišća u minutu

K’o venci na kovčeg padaju po putu;

I najzad nam sve to, s predvečerja bleda,

Rasuta arija života izgleda.

(Politika, 6. januar 1932. godine)