​Sva čuda ljudskog opstanka

Specijalno za „Politiku”
Krajova – Petnaesto po redu izdanje dodela najprestižnije evropske pozorišne nagrade „Premio Evropa” (Premio Europa), koju podržavaju Unija evropskih pozorišta, Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara i Međunarodni pozorišni Institut, održano je od 23. do 26. aprila je u Krajovi, gradu na jugozapadu Rumunije. „Premio Evropa” je, da podsetimo, nagrada koja se dodeljuje pojedincima i institucijama, a ustanovljena je 1986. godine u Italiji. Prvih devet izdanja je održano u Taormini, na Siciliji, da bi se kasnije ova manifestacija selila od Soluna, preko Vroclava i Sankt Peterburga do Krajove, pojačavajući tako svoj internacionalni značaj i promociju lokalnih kultura.

Manifestacija „Premio Evropa” održana je posle pet godina pauze. Ove godine je glavni dobitnik Mats Ek, reditelj i koreograf iz Švedske, dok su nagrade za „nove pozorišne realnosti” primili Viktor Bodo, mađarski reditelj, Andreas Krigenburg, nemački reditelj, Huan Majorga, španski dramski pisac, Žoel Pomera, francuski dramski pisac, i Nacionalni teatar Škotske.

Nacionalni teatar Škotske, jedan od dobitnika, je prvi na sceni pozorišta „Kolibri” izveo predstavu „Poslednji san na Zemlji”, prema tekstu i u režiji Kaja Fišera. Ova institucija postoji deset godina i vrlo je osobene pozicije: nemaju svoju zgradu i utvrđeni su kao eksperimentalno, putujuće pozorište, koje često igra predstave u nekonvencionalnim prostorima, na aerodromima, u školama, na brodovima, po šumama.

Za Fišerovu predstavu se može reći da pripada sveže ustanovljenoj kategoriji „postvizualnog pozorišta”, koje, kako mu ime sugeriše, istražuje scenski izraz izvan vizualnosti. „Poslednji san na Zemlji” je tako nalik radio-drami. Gledaoci preko slušalica sve vreme prate zvuk predstave. Na početku je to vrsta koncerta, hipnotičko-minimalističkog, da bi se postepeno pretvorila u audio-dramu, koju pet izvođača dramatično govore u mikrofone. Njihove reči su praćene zvucima i povremeno prošarane fotografijama ili video-projekcijama na platnu u pozadini, prizorima svemira, uzburkane vode... Oni pripovedaju priču o Gagarinovim svemirskim pohodima, upletenu sa pripovestima o emigrantima, a obe narativne linije imaju dokumentarističku osnovu. U prvom slučaju su korišćeni transkripti razgovora Gagarina sa svojim kontrolnim timom, dok su u drugom rezultat Fišerovog direktnog iskustva, imajući u vidu da je boravio u izbegličkim kampovima na Malti. Iako različite, ove dve pripovesti su povezane idejom preživljavanja u ekstremnim okolnostima, otkrivaju heroje koji idu napred uprkos svemu, menjajući svet kroz održavanje nade o čudima ljudskog opstanka.

Naredno veče je na istoj sceni pozorišta „Kolibri” Huan Majorga predstavio „Rejkjavik”, delo po svom tekstu, koji je i režirao (produkcija „La Loka de la kasa”). Sa Majorginim radom smo se upoznali prilikom premijere predstave „Jugosloveni”, na sceni Bitef teatra, krajem 2013. godine. O Majorginom komadu smo tada napisali da je veoma slab, sa prebledim likovima i beskrajnim nizom opštosti. Nažalost, drama i predstava „Rejkjavik” nisu popravili naš utisak o radu ovog autora.

Radnja „Rejkavika” se odvija između tri lika, koji kroz priču o šahovskim igračima i njihovim turnirima raspliću lične i političke drame, diskutuju o „hladnom ratu”, američkoj političkoj dominaciji itd. Te priče su opet opšte i značenjski tanke, nije im pošlo za rukom da nam zadrže pažnju u kasnim festivalskim satima. Režija je u punom skladu sa plitkošću teksta, ravna je i nemaštovita. Igru glumaca ilustruju fotografije projektovane u pozadini, koje potvrđuju mesto dešavanja radnje, park ili hotel, pokušavajući da nam tako očajnički očuvaju interesovanje, nažalost banalno i neuspešno.

Uprkos dosadašnjem iskustvu sa Majorginim opusom, verujemo u sud uglednog internacionalnog žirija „Premio Evropa”, kome je predsedavao profesor Žorž Bani, i uvereni smo da su druga dramska dela Huana Majorge ipak umetnički vredna (nagrada se dodeljuje za ukupno umetničko delo).