Posle četvrt veka

Srbija je glasala očekivano. U skladu sa doslovnom agendom marketinških stručnjaka. Vlast je obezbedila dodatni mandat. Vlada se zato raduje, a izgubila je 27 poslanika. Opozicija je opet zadovoljna, vratila se na parlamentarnu scenu, a jedva se pokazala živom.

Promene na ovim izborima nastale su zbog matematičkog slučaja. Vlada je popularnija nego pre dve godine. Uzdiže je imidž umesto uspeha. Plate u javnom sektoru i penzije je smanjila, reforme nije ubrzala, propadanje je možda tek usporila, nije sve bogataše uvela u zakonite okvire (a oni kojima je sudila uglavnom su se izvukli), korupcionaške afere su učestale, ali vlada je sposobna da upravlja vestima o njima... Na Kosovu i Metohiji naš narod je prvi put glasao kao zagranično Srpstvo – u statusu dijaspore. Briselske sporazume niko nije primenio do kraja, a Albanci ih nisu sproveli baš nikako. Ka Evropskoj uniji se krećemo sporije nego ikada posle 2000. godine. Razume se, to je pre svega (zlo)volja Brisela, ali zar nije toliko toga obećano u vezi sa integracijom?

Da li je uspeh vladajućih stranaka – SNS i SPS u stvari onaj salto mortale Druge republike – razdoblja određenog suštinski sličnim ustavima iz 1990. i 2006. godine? U sukobu unutar srpskog društva i antagonizmu sa SAD i EU prošlo je više od dvadeset godina. Sada je sudbina Srbije poistovećena sa strankama koje izvorno okupljaju tranzicione gubitnike, a koje su posle mnogih godina opiranja prihvatile sve što su kod reformista kritikovale – čak i ono za šta su ih klevetale. Njihova su vođstva postala deo, od Brisela i Vašingtona podržanog, establišmenta Istočne Evrope i Srednje Azije. Uz monopol vlasti i podršku iz inostranstva uspostavljena je parlamentarna većina i osigurana buduća vlada koja i pored svih relativno skromnih postignuća, ograničenja sloboda i dugoročnih neuspeha ima pun i iznova obnovljen izborni legitimitet. Što je najbizarnije, njena opozicija ne nudi jasne koncepte ni vizije promena.

Ako je nešto odlikovalo Srbiju tokom prethodne dve decenije (1990–2012) bila je to duboka podela u njenom društvu. Ona je isprva bila vezana za odnos prema temeljnim pitanjima državnog i društvenog uređenja, oblika vladavine i budućeg kulturnog obrasca. Nastala u eliti, ova se podela u narodu smesta proširila obnovivši stare omraze. Druga republika teglila je neprekidno bar milion aktivnih birača – Brozovih „udovaca“ i „udovica“. Građana koji su bili uvereni da su zlatni dani zauvek prošli i da ih je samo Jugoslavija imala. Na višestranačkim izborima oni su glasali za vlast ili za najautoritarnijeg, nekad čak najzanimljivijeg kandidata. Uvereni da Srbiji treba domaćin, gazda i vlasnik. Da oni koji raspravljaju o nekim pitanjima u stvari sprečavaju rešenje. Slabost političke elite ogledala se u činjenici da je svaka vlada naposletku prilagođavala svoje ciljeve upravo tom delu naroda. Miloševićev režim je nastao iz takvog konsenzusa o pretrajavanju i kozmetičkim promenama. DOS se brzo pretvorio u čuvara sopstvene vlasti i ruševina koje nije znao ni da sruši niti da prezida. Od 45 odsto glasova narodne podrške SPS-u iz 1990. – zadobijene najštetnijom, najnepoštenijom i najskupljom izbornom kampanjom (koštala je čitav monetarni suverenitet zemlje) – do 2014. nismo, međutim, imali ovakvu dominaciju jedne političke opcije i marginalizaciju alternativa. Uspeh pokreta „Dosta je bilo“ dodatno dokazuje to beznađe. Nekada je stranka borbe za radikalne reforme i borbu protiv korupcije nastala iz partijske elite (GSS), ili iz reformističkog vođstva – kao pažljivo i dugo kreirana grupa eksperata (G-17). Sada je reč o izrazu revolta, suštinski jednog čoveka.

Premijer Vučić je u pravu kada kaže da njegove kritičare ne ujedinjuje program. Naravno, njegov nastup, i to neprekidno tugaljivo zapevanje o mržnji, podlosti i sebičnosti svih onih koji su se zaverili protiv njega – rođene žrtve i dokazanog paćenika za narod, što poput lekara trpi zlovolju, i to ne jednog već milionâ pacijenata kojima samo on može pomoći – razumnom posmatraču može delovati istovremeno neugodno i smešno. Ipak, deo opozicije ne sme da kritikuje vladinu politiku zbog Brisela, a mane nema pravo da spominje zbog sopstvenih. Reanimirana nacionalna opozicija, pak, ili ima narodno razumevanje samo na ruti „pritvor – sudnica u Hagu“; ili ni sama ne zna da li je za pravoslavnu džamahiriju, savez sa Rusijom ili neutralnost.

Iz jedva stečenog pluralizma narodna matica vraća se monizmu: srećna, nezadovoljna i podržana iz sveta, ćiriličnim SMS-om onih koji ruše srpski suverenitet.

Napredni klub