Topla viršla i „vruć krompir"

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 6.marta – Viršle u zemički su popularno jelo svakodnevice Amerikanaca, ali su juče uzdignute na nivo – znamena nacionalne, a možda i svetske, političke budućnosti. Bile su glavno jelo na intimnom, a strateški vrhunskom, radnom ručku u Beloj kući, i tek pod njihovim blagotvornim dejstvom akteri su masama servirali kadrovsku „poslasticu“: da šef države Džordž Buš (61) priželjkuje da ga na tom položaju nasledi Džon Mekejn (71). „Hot-dog“ (ovdašnji naziv za viršlu u zemički) odabran je da bude uvod za izražavanje znatno većih političkih apetita, najverovatnije zbog toga što je „narodski specijalitet“, koji u tom svojstvu treba da pokaže kako je elitni dvojac Republikanske partije „srastao“ sa „običnim ljudima“ koji sada izrastaju u vanredno važno – biračko telo. Ali, kritički deo javnosti je taj čin doživeo relativnije. Neki čak misle da je promotivna viršla više ličila na neugodni specijalitet zvani „vruć krompir“, na „poklon“ koji može da oprlji primaoca.

Bušov rejting je, naime, jedan od najnižih (sa oko 30 odsto anketne podrške) u istoriji merenja ovdašnjih predsednikovanja, pa nije izvesno koliko njegova podrška pomaže a koliko odmaže predsedničkom kandidatu iz zajedničke im Republikanske partije. Obojica su pokazali da su svesni specifičnog rizika. Mekejn je predsedniku zahvalio što „dosad nije intervenisao u izbornoj trci“, a Buš je poručio da će se u kampanji pojavljivati samo ako to poželi taj njegov favorit za preuzimanje kormila u Beloj kući.

Odnosi između njih dvojice bili su burni gotovo kao globalna istorija minulog veka. Unutar stranke su, u borbi za predsedničku nominaciju 2000. godine, bili u „totalnom ratu“ u kome je Bušov štab, kako navode hroničari, primenio jednu od „najprljavijih“ ali uspešnih taktika.

Usledio je personalni „hladni rat“ koji je – kao što se dešavalo i među protagonistima pravog hladnog rata – smirivan akcijama protiv „trećih“. Mekejn je doprineo da Buš 2004. pobedi (demokratskog rivala Džona Kerija), da bi se, potom, sve donedavno ispostavljao kao – najuticajniji republikanski kritičar republikanskog predsednika (što liči na raskol među zapadnim saveznicima povodom rata u Iraku)…

Sada su se opet – posle svođenja raznih računa – „našli na istoj strani“ (kao zapadne sile oko „balkanskog pitanja“). Najviše ih povezuje – „ratna opcija“: slažu se da se u iračkom košmaru treba istrajati „do američke pobede“.

Buš je pre gotovo četiri godine reizabran dobrim delom zato što je birače uspeo da ubedi da ne treba menjati vrhovnog komandanta u ratnim vremenima (Irak i Avganistan). Sličnu perspektivu preporučio je i Mekejnu, pohvalivši ga da, za razliku od konkurenata iz Demokratske partije, neće tražiti „promenu“ i na polju „borbe protiv neprijatelja“, to jest – da je Mekejn „čvrst karakter koji neće ustuknuti pred opasnostima“.

Nova veza između njih ipak je, pre svega, u „skladu računica“. Mekejnu je potrebna Bušova moć u prikupljanju finansijskih sredstava od istomišljenika, kao i u razvejavanju sumnji partijskog jezgra da on (Mekejn) nije dovoljno konzervativan. Bušu, istovremeno, odgovara da nastupa zajedno s glavnim partijskim disidentom, koga će tako umilostiviti da, ako dođe na čelo države, neće prethodnika optuživati za niz propusta.

Njihov pakt rivalski demokrati karakterišu kao dogovor za produžavanje „već viđenog“ i „treći mandat bušizma“. Demokrati računaju da će produžetak borbi njihovih predsedničkih pretendenata – Baraka Obame i Hilari Klinton – još više podstaći mobilizaciju birača „željnih promena“.

Ishod bi, na kraju, mogao da zavisi od faktora koji nisu isključivo američki. Prevashodno – od toka događaja u Iraku, ali i od kretanja u nizu drugih inostranih izazova, koje ovdašnji građani doživljavaju kao „razlog za preispitivanje domaće politike“, čiji im „vrući krompiri“ kvare raspoloženje i – devalviraju umirujuće dejstvo toplih viršli…