Postizborni utisci

Aleksandar Vučić obezbedio je pobedom Srpske napredne stranke snažan mandat za politiku evrointegracija i sve bolnijih ekonomskih reformi, ali najubedljiviji rezultat u istoriji srpskog višestranačja u poslednjih 26 godina plaćen je gubitkom poslaničkih mesta i ukidanjem monopola proevropskih partija koje su do sada vladale parlamentom.

Kampanja je razotkrila da je i Srbija, kao i veći deo Evrope, zahvaćena krizom politike: suficitom populističkih obećanja i deficitom debate oko rešavanja kolekcije kriza. Sa izuzetkom Preletačevića i Prilepka iz Mladenovca, ali oni su ipak samo satira.

Frekvencija izbora – tri u četiri godine – mogla bi da navede na pogrešan zaključak o političkoj nestabilnosti. Monopol vlasti naprednjaka obećava da na političkoj sceni neće biti ozbiljnijih potresa, ali socijalni izazovi vlasti tek stižu iz sfere ekonomske neizvesnosti, pa ne bih isključio mogućnost da za dve godine ponovo izađemo na birališta.

Izbori su – što zbog potrebe za zbijanjem redova u vremenima krize, što zbog vizantijskog nasleđa – pokazali da Srbija ne pati od krize liderstva: narodu treba vođa, a vođa je tokom agresivno organizovane kampanje sve učinio da dobije narod i svojim političkim rivalima maksimalno suzi prostor.

Birači su ipak obazrivo krenuli u potragu za nekim starim, nekim novim rešenjima. Vratili su radikale i na mišiće u skupštinu ugurali DS i koaliciju SDS-LDP-SVM. Razočarani proevropski blok ubacio je u poslaničke klupe pokret „Dosta je bilo”, dok bi trend srpskog zaokreta udesno trebalo da bude potvrđen prelaskom cenzusa liste DSS-Dveri.

Upravo je prebrojavanje na začelju ostavilo gorak ukus posle izbora, čija je kampanja, najavljivana kao prljava, prošla bez većih incidenata i uz potpunu medijsku dominaciju lidera SNS-a, koji je ponovo izbegao barem jedan direktan TV duel.

Izbori su prvi put ušli u dramatičnu završnicu u kojoj su deseti delovi procenta dobili na važnosti jer određuju ne samo sudbinu nekih lista, već i ozbiljno utiču na sastav parlamenta, a time i na većinu kojom će raspolagati buduća vlada.

Činjenica da je Republička izborna komisija za relativno kratko vreme obradila 98 odsto glasova, a da se danima borila da prebroji preostala dva procenta otvorila je vrata sumnjičenjima i optužbama.

Čeda-Boris-Čanak i Sanda-Boško tvrdili su da naprednjaci sve čine da ih potope kako bi povratili deo poslanika koje su izgubili. I SNS je zatražio pregled izbornog materijala, što je u redu, tvrdeći da su ove dve liste preko noći katapultirane „pod čudnovatim okolnostima”.

Krajnje neobično, pošto je lider SNS-a prethodno izjavio da su izbori „čisti kao suza” i da su dobili pohvale OEBS-a. Još je čudnije da stranka koja ostvari gotovo apsolutni rezultat govori o izbornoj krađi.

Vučić nije mogao da prikrije nervozu, što nagoveštava da nije zadovoljan izbornim rezultatom, bez obzira na procentualnu ubedljivost naprednjačke pobede. Kada se odlučio na vanredne izbore, Vučić je verovatno bio vođen idejom da će izgubiti deo poslanika, da je to isplativa cena za nov mandat, ali biće da nije očekivao da će čak toliko lista niskog rejtinga preći cenzus.

Neostvarenih maksimalističkih ambicija, čiji je simbol poraz na beogradskom Vračaru, pobeda naprednjaka u Vojvodini ostala je u senci ulaska dve antievropske, proruske stranke u skupštinu, ali i uspona pokreta Saše Radulovića koji su naprednjaci pokušavali da blokiraju gde god su stigli.

Optužbe i kontraoptužbe o izbornoj krađi stvorile su ambijent opšteg nepoverenja, posebno u instituciju zvanu Republička izborna komisija. Ironično je, ako ne i cinično, da naprednjaci traže naknadne kontrole izbornih rezultata, iako je upravo njihov lider svojim stilom vladavine znatno doprineo marginalizaciji institucija demokratske države.

                                                                                                     ***

Iskreno se radujem ulasku u parlament novih formacija koje će doprineti razbijanju političke monolitnosti. Monopoli nikad nisu dobri, posebno za demokratiju.

                                                                                                     ***

Izborni rezultat je ozbiljan izazov SNS-a. Da bi uspešno nastavio iscrtanim kursom, Vučić će morati da raščisti gde stoji njegova stranka koja podseća na piramidu: vrh je proevropski, za pregovore sa Prištinom, za normalizaciju u regionu i očuvanje vojne neutralnosti, ali što se više ide nadole, stranačko telo je više za Rusiju nego za EU, protiv pregovaranja i za čvrstu odbranu srpskog nacionalizma u regionu.

                                                                                                     ***

Socijalisti su ostali usamljena stranka levice. Kampanja SPS-a bila je u znaku nezameranja Vučiću u vreme u kome se govori da bi lider naprednjaka mogao da ih isključi iz naredne vlade. Socijalisti se ionako poslednjih godina više bave time kako da uđu u vlast nego autentičnim programima zaštite „žrtava tranzicije”.

Nova levica bila je jedna od retkih koje su osiromašenim i obespravljenim Srbima nudile ideje socijalne pravde. Zašto nisu uspeli da osvoje ni jedan procenat glasova, dok su penzioneri u znatnom broju glasali za lidera PUPS-a koji im je poručio da „ne čekaju poštara ukoliko Vučić izgubi”, to je svakako enigma kojom treba da se bave politikolozi i sociolozi. Možda i psiholozi.

                                                                                                     ***

Radikali su izborili treću poziciju. Njihov povratak u skupštinski život je realni skener zemlje koja poslednjih godina gubi evro-entuzijazam i okreće se desnom nacionalizmu, koji spas traži u pravoslavnom savezu sa Rusijom. Prisustvo kritičara iz Dveri – koje Vučić ne uspeva da uplaši – uticaće na političke tokove, a rizici zaokreta udesno ostaju nepredvidljivi.

                                                                                                     ***

Pocepana liderskim sujetama i vešto neskrivenim željama nekih njenih lidera da se ponude Vučiću, kažnjavana i dalje što je sramno prokockala šanse koje je imala, proevropska opozicija anemično se zbila u grupama jednocifrenog procenta. DS je izgubio poziciju najjače opozicione snage. Stare građanske partije, sa istim starim liderima, ponovo su otvorile put za landslide Vučića koji je uspeo da se javnosti, ali i Evropi, nametne kao nov lik od kako se 2008. razišao sa radikalima.

                                                                                                     ***

Pojave novih političkih opcija su prve naznake nezadovoljstva koje Vučića dovode pred raskršće: ili će izvući pouke iz dosadašnjeg ponašanja, ili će dopustiti da povređena sujeta odredi da se još više okrene ličnoj vlasti.