Grešni protest

Poznavaoci religija sa levog političkog spektra najčešće će reći da je funkcija crkvenih organizacija (a posredno i religije) u savremenom društvu pacifikovanje socijalnih tenzija i eventualnih zahteva za promenu statusa kvo.

Naravno, u pitanju je samo jedan odgovor na pitanje „šta je to religija”, ali da je religija „umrtvljujući opijum”, na neobičan se način pokazuje u Srbiji baš ove godine.

Naime, budući da Prvi maj pada na Uskrs, najveći sindikati su najavili da ove godine neće biti organizacije protesta povodom Praznika rada. Kažu, otprilike: ne očekuje se velika poseta, pa je i organizovanje bilo kakvih protesta besmisleno.

Ovo odustajanje dolazi u zaista nezgodnom momentu jer je poslednjih godina očigledan trend rasta protesta povodom Prvog maja. Namerno ili ne, jedan religijski praznik tako će pomoći izgradnji imidža Srbije kao sindikalno pacifikovanog društva – a time i raspoloženog za dalje stezanje radničkih kaiševa.

Međutim, valja podsetiti: ako i ima opravdanja za radnika koji dane dušom u prirodi uz roštilj posle cele godine teškog rada, takvo bi opravdanje daleko teže bilo pronaći za one čiji je posao da prave buku u ime radnika, a Prvi maj im je jedini pravi radni dan u godini – sindikalne predvodnike.

Nije baš jasno da li je razlog za otkazivanje čisto religijske prirode (što bi značilo da se sindikalne vođe ne žele ogrešiti činom protesta) ili je jednostavno u pitanju eventualni sukob crkve i sindikata oko iste publike. Ali jeste jasno da ovaj fenomen nije nov.

Naime, reč je o sinhronizaciji barem tri fenomena. S jedne strane, u pitanju je dugotrajni proces privilegovanja nevladine (ali u izvesnom smislu i paradržavne) organizacije SPC i njenih praznika.

S druge strane, u pitanju je višedecenijski sindikalni trend paktiranja sa društvenim trendovima rekonzervatizacije. Sa treće – reč je o uvođenju tržišta kao centralnog arbitra socijalnih dinamika. Ukratko, sindikati – tržišno sukobljeni sa crkvom oko iste publike – potonjoj će pokloniti radnike na tacni i time pokazati i svoju državničku i religijsku pravovernost.

Međutim, sudbina svih pokušaja sinhronizacije društava je da propadnu, pa će tako biti i sa ovim pokušajem da se (veštački uspostavljenim) religijskim jedinstvom prekriju socijalni konflikti. Jer ovakav pokušaj pre će otkriti i polarizovati no pacifikovati te konflikte.

Što se tiče sindikata: barem vidimo šta su njihovi predvodnici izabrali kao prioritet i barem možemo biti sigurni da su zreli za strukturne promene u pravcu radikalizacije svog delovanja i biranja radikalnijeg vođstva.

S druge strane, možda će doći i do radikalizacije sukoba „na margini” na nekim neočekivanim mestima: radnici „Jure” najavili su štrajk ukoliko im menadžment ne bude „dozvolio” da iskoriste slobodni dan drugog dana praznika.

Tim povodom, javno su izrečene krupne primedbe na uslove rada radnika „Jure“.

Ali čudni su putevi kapitalizma, pa i radničke borbe; može se desiti da religijska osećanja, kao što se često i dešava, postanu katalizator jedne radikalnije radničke pobune: eventualni slogan „vaskrsli radnici i njihova prava” bio bi pravi potez. I ne treba zaboraviti: originalno hrišćanstvo i jeste religija sužanja.

I na kraju, možda će postati vidljiviji i oni koji nisu spremni da paktiraju s trendovima rekonzervatizacije.

Koliko znam, jedini relevantni protest u Beogradu organizovaće Levi samit Srbije, udruženje s margine, retko kome poznato i pominjano. A ispostavlja se da je baš takvo jedno potrebno i da su mu članovi jedini koji se usuđuju da prekinu vaskršnji post telesnim grehom pobune protiv sužanjskog odnosa u kapitalizmu.

Magistar politikologije