Vaskrs u Melburnu

Naš osamnaesti Vaskrs u Australiji. Sve je isto kao i kod kuće; radost i nada u novi život, bojena jaja, voštanica na stolu. Napolju eukaliptusi umesto lipa, kukubare i papagaji umesto žunja i slavuja. U našoj ulici mirno kao i drugih nedelja, samo pred kućom grčke familije više kola nego obično. Vaskrs je svuda isti ma gde bio, zato što je Vaskrs u srcu i svuda se sa sobom nosi. Doneli smo sa sobom u Melburn i svoju slavu, ikonu Svetog Đorđa i doveli dvoje dece. Došli sa namerom da ostanemo, započnemo život bez straha od budućeg dana, bez porodičnih partija i lažnih mesija, posvećeni svojim profesijama, deci i prijateljima.

Tokom prvih poseta Srbiji rodbina nas je pitala jesmo li srećni sto smo u Australiji. Obično sam odgovarao da smo više srećni što nismo ovde, a da ćemo tek videti kako je u Australiji. Plašio sam se da kažem kako je sve dobro da, ne daj Bože, ne ureknem sve ono što je oko nas. Mora da je ljudima padalo teško kad im kažeš da si srećan što nisi u svojoj zemlji. Kažem mora da im je bilo teško jer je mene to kidalo i ubijalo. Kako može neko da bude srećan što ne živi sa svojom porodicom, ne može da vidi roditelje i braću kad hoće, pomogne im kad zatreba? Kako da budeš srećan kad ne radiš za napredak svog naroda i države nego pomažeš izgradnju neke daleke kolonije, osnovane mnogo kasnije nego što su tvoji koreni zaparali dragačevske gajeve? Jesi li išao u školu, koju je neko drugi plaćao, da svoje znanje pokloniš i prodaš nekome ko nije pre tebe ni čuo za zelenu šumadiju, a nekmoli je video? što gajiš krompire i jagode u pustinji, a ne u plodnom Pomoravlju? Misliš li da te ne gleda ista zvezda sa neba, bio ti na severnoj ili južnoj polulopti?

Mnoge su noći neprospavane i priče nezapisane iza mene posle ovih osamnaest godina u Australiji. Da li je to nostalgija? Možda jeste, ali biće da nije jer mi ne smeta što ovde nema mnogih stvari koje su u Srbiji svakodnevnica. Nema šaltera sa malim rupama napravljenih u visini grudi podanika tako da moraš da se sagneš, poniziš i nepristojno napućiš, izlažući sebe najvulgarnijim pomislima ostalih molilaca u dugačkom redu. Nema kumove sestričine zaposlene preko partijskog šefa da ti deli pamet u firmi koja propada zadnjih 30 godina. Nema mirisa sveže umlevene kafe i flaše viskija u šarenoj kesi kad ideš da vidiš lekara. Korupcija i prostakluk su postali normalni aršini provincije i politički angažovanog dela populacije. Kome bi to moglo da nedostaje i da još zažali što toga ovde nema?

Naši zemljaci koji ovde od nostalgije pate obično žale za stvarima koje i nisu običnom, da ne kažem normalnom, čoveku u životu važne. žali se ovde za babinom pršutom i kajmakom. Ta se vesela baba inače samo pominje u rečenicama sa tim provijantima. Nema nje da se pomene u bakinim pričama o vilama, raspevanim prelima i licitarskom srcu sto joj komšija krijući kupio kad je ono bio zadnji vašar pred nesrećni rat. žali se za „pravim” ćevapima i palačinkama punjenim eurokremom, fruktalovim sokovima… Jedan kaže: Moji su imali stančugu od 52 kvadrata sa terasama, ja nisam morao da radim do kraja svog života, a došao sam u ovu prokletiju da rmbam. Drugi veli: Zaposlio sam sinovca, jes’ me koštalo i radno mesto i diploma, ali ništa ne radi. Treći će opet: Ja vadim srpski pasoš za pola sata. To samo traje dok sekretarica kod mog prijatelja iz policije, zvanog Burgija, skuva po kafu. Ja počnem da mu pričam kako se u Australiji mučimo sa održavanjem druge kuće i kako su nam nabili skupa osiguranja i registracije za evropska kola. Pa dok ja samo počnem da pričam šta vozim, šta vozi žena a šta smo kupili deci pasoš stiže na tacni, vruć ispod aparata. Nikad nisam saznao koji je to aparat koji u Srbiji ispljuvava tople pasoše, ali ga svaki naš povratnik-nostalgičar pominje u hvalospevima kako je u Srbiji dobro kad znaš „prave ljude”.

Sad, je li sreća pobeći, ne biti u zemlji koja je naopako postavljena i dubi ni na nebu ni na zemlji? Jeste samo ako ti tvoju sreću ne želiš da deliš sa drugima. čovek ovde može biti zadovoljan sve dok stvara i koristi blagodeti građanske države i ne pomišlja kako bi bilo dobro da se ista takva država uspostavi tamo daleko.

I šta ako poželiš i pokušaš da nešto uradiš? Svaka vlast ili onaj koji pretenduje da se dočepa vlasti u Srbiji nas izgnane ne pominje. Nema tog programa ili partije koja se zalaže da se iz sveta povrate građani koji su naučili različite jezike, rade za svetske koorporacije, stekli nova iskustva u organizaciji i rukovođenju. Steklo se i malo novca kojim bi mogle da se kupe putevi i železnice, zapuštene fabrike, zaparložene njive, da se narod zaposli i proizvede ono što mu treba a ne da to u bescenje proda Arapima, Kinezima, Rusima ili pokloni prijateljima iz SAD i EU u zamenu za političku podršku. Valjda što mi ovamo plačemo kad se pomenu Kosovo i Jasenovac, što žalimo izgubljeno i oteto - valjda zato što smo mi mekog srca mi nikome ne trebamo.

A srce je verovatno vezano na neki čudan dugački lastiš koji se napreže do određene granice. što si dalje od domovine, ta veza izmedju tvog srca i šarenog pejzaža što se vidi sa prozora porodične kuće sve više zateže, vuče nazad i jača umesto da popušta. Svaki material što ga je čovek napravio bi vremenom popuštio, ali ne, ova veza ne slabi, štaviše ona je sve jača, sve manje elastična i fluidna, sve više čvrsta i definisana. Bilo srce u Australiji ili Srbiji, u njemu su uvek Srbija i Vaskrs.