Život bez lične karte

Lji­ri­do­na ima 13 go­di­na, dobro go­vo­ri nemač­ki i rom­sko-al­ban­ski je­zik, a sna­la­zi se i sa srp­skim. Ni to, ipak, ni­je do­volj­no da ova devoj­či­ca, ko­ja se po mno­go če­mu ističe u svo­joj ge­ne­ra­ci­ji, ima ži­vot ka­kav ži­ve njeni vr­šnja­ci. Ne ide u ško­lu i ne­ma zdrav­st­ve­nu i so­ci­jal­nu za­šti­tu.

Rom­sko na­se­lje na­do­mak „Po­li­ti­ki­ne” štampa­ri­je u Kr­nja­či, pri­zem­na kućica bez vo­de i ure­đe­nog pri­la­za, u ko­joj de­li so­bu sa ro­di­te­lji­ma i četvoro bra­će i se­sta­ra, svako­dne­vi­ca je ko­ja za Lji­ri­do­nu tra­je već go­di­nu i po da­na.

Pro­ces re­ad­mi­si­je, od­no­sno po­vrat­ka u matič­nu ze­mlju osoba ko­je su u to­ku devedesetih go­di­na emi­gri­ra­le naj­ve­ćim delom za­hva­tio je rom­sku po­pu­la­ci­ju. U po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom mno­gi od njih spa­ko­va­li su tada ko­fe­re i osta­vi­li „sta­ri ži­vot”, a u ze­mlja­ma Za­pad­ne Evro­pe na­šli su tih godina za­po­sle­nje i krov nad gla­vom. Taman kada su se na­vi­kli na ži­vo­t do­sto­jan čo­ve­ka, stvarnost ih je susti­gla u naj­go­rem ob­li­ku.

Fjo­rin Bra­kaj, Lji­ri­do­nin otac, jedan je od više hiljada ljudi koji su u akciji povratka raseljenih lica vraćeni u Sr­bi­ju. Pro­ces otre­žnje­nja i povrat­ka u stvar­nost za njih je bio ve­o­ma bo­lan. Iako u „belom svetu” nisu imali sve, taj život, čini se, kao idealan u poređenju sa onim što ih je dočekalo u Srbiji.

Van zemlje su živeli više od deset godina i lična dokumenta su im istekla zato što ih nisu obnavljali.

– Za dobijanje lične karte neophodno je uverenje o državljanstvu starosti do šest meseci. Iz razumljivih razloga ovi ljudi ne mogu da dođu do izvoda koji su preduslov za dobijanje ličnih dokumenata, a bez kojih ne mogu da ostvare ni zdravstvenu zaštitu, ni da nađu pristojno zaposlenje, a njihova deca zbog toga ne mogu da idu u škole – ističu u „Grupi 484” koja se bavi pomaganjem Romima i njihovim uključivanjem u društvo i život u Srbiji.

Devojčica Ljiridona samo je jedna od više hiljada romske dece koja usled nedostatka ličnih dokumenata ne mogu da nastave školovanje u Srbiji. U inostranstvu su normalno išli u školu, a mnogi su postizali zavidne rezultate. 

Deci, takođe, nije omogućeno ni da nostrifikuju diplome koje su ranije stekli u inostranstvu, a nije ni regulisan status pod kojim ovde žive.

Prema rečima Danila Rakića iz „Grupe 484”, ovi povratnici, od kojih je većina izbegla sa Kosmeta, u Srbiji nisu dobila status „interno raseljenih lica”.

– Situacija je specifična. Romi, koji su emigrirali u Zapadnu Evropu, ranije su živeli na Kosovu i Metohiji, a sada kad su vraćeni naselili su ih u druge delove Srbije i nisu dobili status interno raseljenih lica, koji im pripada, i koji bi im dao više mogućnosti – objašnjava Rakić.

Republika Srbija je 18. septembra potpisala Opšti sporazum o readmisiji sa Evropskom unijom koji je stupio na snagu početkom ove godine i na osnovu kojeg treba da primi sve svoje građane koji nisu dobili status azilanata u zemlji Zapadne Evrope. Neke zemlje EU su, međutim, ranije donele zakone o deportaciji imigranata, pa je od 2000. godine više hiljada ljudi vraćeno u Srbiju.

– Preko beogradskog aerodroma oko 17.000 osoba je od 2000. godine do danas deportovano, a preko Međunarodne organizacije za migracije vraćeno je još 13.000 – ističe Danilo Rakić i dodaje da samo na području opštine Palilula ima 66 registrovanih povratničkih porodica koje žive u neljudskim uslovima.

Mihaela Janša, programska saradnica u Fondu za socijalne inovacije koji podržava reintegraciju Roma, objašnjava da oni uglavnom nisu ozbiljno shvatali upozorenja o deportaciji koja su dobijali.

– Posle prvog upozorenja da ako mirno napuste zemlju mogu očekivati jednokratnu novčanu podršku, Romi su uglavnom mislili da to nije ništa ozbiljno. Međutim, kada je prošao predviđeni period, vlasti su ih deportovale na silu, što je za njih predstavljalo veliki šok – kaže Janša.