Pa-pa, proleteri

Da li se iza današnje ogromne nejednakosti u zaradama krije dobra stara klasna eksploatacija? U najmanju ruku nešto ne štima sa sistemom u kojem jedan posto (neki će reći čak 0,1 odsto) populacije u svojim rukama drži najveće bogatstvo, i dok iz krize i svih lupinga međunarodnih finansijskih institucija bogati izlaze sve bogatiji, a siromašni – sve bedniji. Ima li danas uopšte nečega što se nekad nazivalo radničkom klasom i čiji je Prvi maj zapravo praznik?

DETROIT I AMERIČKA RADNIČKA KLASA: Simbol nekadašnje radničke klase i važan šraf u konstrukciji američkog sna, grad Detroit, posle bankrota je postao olupina i zlokobna opomena na to kakva sudbina preti društvenom sloju koji je ovaj grad nekada predstavljao. Eksperti, međutim, upozoravaju da i sama američka radnička klasa više nije ista. Od ljudi zaposlenih u proizvodnji, polako ali sigurno njeno jezgro su zauzeli radnici angažovani u uslužnim delatnostima. U nekada mahom muškoj, belačkoj radnoj snazi sve više počinju da budu zastupljene žene i imigranti. Većina nema nikakvu sindikalnu zaštitu, a osim obespravljenosti moraju da se nose i sa realnom mogućnošću da im plata koju su pošteno zaradili bude uskraćena. Devet od deset uposlenika u restoranima brze hrane širom SAD tvrdi da im je na neki način zakinuta zarada, a podaci iz recimo 2012. pokazuju da su radničkoj klasi sudski vraćena 993 miliona dolara na ime ukradenih plata, što je suma triput veća od svih pljački na tlu Amerike te godine. Svejedno, društveni procesi često se najbolje ogledaju u samom jeziku, pa je nekad moćni deo srednjeg zapada i severoistoka SAD ranije bio poznat kao „fabrički pojas”, a danas se taj posustali industrijski region sve češće naziva „pojasom rđe”. Ponižena i uvređena klasa koja nema mnogo zajedničkog sa duhom velikih radničkih demonstracija od 1. maja 1886. u Čikagu ipak ima jednu osobinu kojom ovih dana i te kako privlači pažnju političke elite. Radnici glasaju na izborima, a neke procene sugerišu da je njihovi svetonazorima najbliskija populistička retorika Donalda Trampa. Uglavnom konzervativnom pogledu na svet prijaju zapaljive fraze o ratobornom etnocentrizmu, a ima i onih koji će svoj glas milijarderu dati isključivo zbog toga što su siti trenutnog statusa kvo. Ova klasa, iako izuzetno prijemčiva za nacionalističke ratne pokliče, platila je u Iraku ili Avganistanu najveći danak ratnog avanturizma osmišljenog u ušuškanim vašingtonskim salonima.

OBRAZOVANjE I SOCIJALNA POKRETLjIVOST: Kada je pre nekoliko dana jedna britanska nevladina organizacija specijalizovana za obrazovanje objavila da su deca iz belačke radničke klase na samom začelju po uspešnosti u školi (daleko iza dece imigranata), malo ko je bio iznenađen. Kako pronicljivo zapaža komentator levičarskog „Nju stejtsmena”, loše ocene siromašnih belih školaraca tek su „mikrokosmos dubljeg problema: bitke koju belačka radnička klasa vodi u postindustrijskom svetu”. Problem je, kažu stručnjaci, što je za razliku od „stare” radničke klase, koja je donekle uspevala da se uz pomoć obrazovanja izdigne iz svog miljea, proletarijat novog doba lišen takvog sna. Da je perspektiva ostrvske društvene pokretljivosti sve samo ne optimistična svedoči i jedno drugo istraživanje po kojem je većina pripadnika takozvanih elitnih profesija (advokati, novinari, univerzitetski profesori, lekari) pohađala privatne škole. Početak puta uveliko definiše i njegov kraj, pa tako deca koja obrazovanje započnu u lošijim školama najčešće ostaju zakovana za profesije koje su slabo plaćene.

PREKARIJAT: Ekonomska kriza koja je uzdrmala svet 2008. izrodila je jednu novu društvenu klasu za koju se ustalio termin prekarijat. Nezahvalno je definisati ovaj fenomen budući da je njen verovatno najopštiji zajednički imenilac nesigurnost posla i neorganizovanost radnika. Baš kao u svetu i u Srbiji i celom regionu bivše SFRJ prekarijat se ne definiše stepenom obrazovanja, poreklom ili nekom drugom očekivanom društvenom pozadinom. Prekarni radnici su svi oni kojima se u nedogled produžavaju ugovori na određeno i mogu varirati od lučkog radnika do naučnika na univerzitetu (maltene svi osim redovnih profesora). O novoj globalnoj radničkoj klasi piše Gaj Stending u knjizi „Prekarijat”, gde donosi socijalni presek u modernim društvima: na vrhu je šačica bogatih – plutokratija, ispod su oni koji mogu da se podiče stalnim zaposlenjem i na dnu je najbrojnija klasa prekarijata sa nesigurnim poslovima (ako ih uopšte imaju). Sociolog Srećko Mihajlović ukazuje na vezu prekarizacije radnika i slabljenja sindikalnog udruživanja. Naime, neorganizovani radnici podložni su manipulacijama, pa ne čudi da u tranzicionim društvima poput Srbije neopaženo prolaze oštri neoliberalni rezovi, zaogrnuti veštim socijaldemokratskim parolama političara. Ma koliku odbojnost izazivale korumpirane sindikalne vođe, njihov (ne)angažman ne bi ipak smeo da zaseni ideju o važnosti udruživanja i zajedničkog dejstvovanja. U suprotnom bi kao proročki mogli da se ispostave oni Rundekovi stihovi „Pa-pa, proleteri”. Samo što radnička klasa ovog puta ne bi otišla u neki socrealistički raj – nego u zaborav.