Antisemitizam nikada nije nestao iz Francuske

„Klijentkinja” je potresan roman Pjera Asulina, francuskog pisca, biografa, kritičara, novinara, polemičara, člana Gonkurove akademije i gosta ovogodišnjih Molijerovih dana koji se u Francuskom institutu u Beogradu održavaju od 9. do 12. maja 2016. godine. Puna neočekivanih obrta, Asulinova knjiga, koju je objavio „Albatros plus”, čita se u dahu, a čitalac ostaje zapanjen pred ljudskom prirodom koja skriva nebrojene tajne. Napisana s novim pogledom kako na istorijske činjenice tako i na samu iracionalnost, bavi se anatomijom zla i snagom predrasuda, postavljajući suštinska moralna pitanja o vremenu nacizma i okupacije koje sobom uvek nosi i izvesnu misteriju.

Zanimaju vas tabu teme. Da li ih u Francuskoj danas još ima?

Ne, i dodao bih nažalost. Tiranija transparentnosti oslobodila je jezik i javnu ljubopitljivost do zloupotreba.

Kada je fenomen „Viši” prestao da bude tabu i zašto je uopšte bio?

Pominjati „Viši” i uopšteno „kolaboraciju” dugo je u Francuskoj bilo zabranjeno, budući da je to crna i sramna stanica naše istorije. Tim više što je general De Gol proglasio da su svi Francuzi ili skoro svi učestvovali u Pokretu otpora, legenda slavna i lažna, u čemu ga istoričari nisu sprečavali. To iznenada prestaje sedamdesetih godina s prevodom knjige američkog istoričara Roberta Pakstona „Višijivska Francuska” koja na osnovu nemačkih arhiva pokazuje da je u mnogim slučajevima „Viši” po svojim željama čak nadmašivao okupatora. S druge strane, tome je doprinelo istovremeno prikazivanje dokumentarnog filma „Patnja i milosrđe” o svakodnevnom životu pod okupacijom jednog osrednjeg grada poput Klermon-Ferana.

U vašoj knjizi pišete: „Postajao sam svestan da je kod izvesnih Francuza antisemitizam vrsta patologije.” Šta ste hteli da kažete? Da li danas u Francuskoj postoji antisemitizam?

Antisemitizam, kod izvesnih zaista bolestan, nikada iz Francuske nije ni nestao. Posle rata zvanično zabranjen, opstao je u starim sredinama nacionalističke desnice. Potom je Žan Mari le Pen potpuno oslobodio antisemitski govor, što je otvorilo put onom nesputanom antisemitizmu kakav je danas na sceni. Kao i onom sa anticionističkim alibijem ili onom bezobzirnom u predgrađima kod Francuza arapsko-muslimanskog porekla. Odnedavno i u svim sredinama, kako levičarskim tako i desničarskim. Zapravo, od kraja rata naovamo antisemitska reč nikada nije bolje stajala.

Zašto su cvećarka i krznar glavni likovi vašeg romana? Da li je „Klijentkinja” zasnovana na istinitom događaju?

Prvi deo priče potpuno je istinit i autobiografski, drugi deo je samo moguć.

Kakvo je vaše mišljenje o francusko-nemačkom prijateljstvu i koja je njegova budućnost?

Francusko-nemačko prijateljstvo je čudo koje smo dužni da održimo, istinsko čudo kada se samo pomisli na tri rata koji su suprotstavili ove zemlje.

U romanu se bavite temama apsolutnog zla i predrasudama postavljajući moralna pitanja o epohi nacizma i okupacije. A danas u doba tehnologije i globalizma?

Nacizam ostaje za 20. vek paradigma apsolutnog zla dok ni komunizam na tom planu ne zaostaje. Razlika je pre svega u rasističkoj dimenziji i volji za etničkim istrebljenjem. Uprkos napretku nauke, znanja i medicine, bio je to vek mraka kao što je 18. vek u Francuskoj bio vek svetlosti, prosvetiteljstva. 20. vek će ostati vek totalitarizama.

U svom tekstu „Večiti fašizam” Umberto Eko kaže: „Ovde smo da se setimo šta se jednom dogodilo i da svečano izjavimo da njima nije dozvoljeno da to ponove”. Koja je po vama razlika između sadašnje fašizacije Evrope i fašizma tridesetih godina?

Nepoverljiv sam prema suviše očiglednim istorijskim analogijama. Istorija ponekad zamuckuje mada se ne ponavlja. Kontekst je danas sasvim drugačiji, iako ima konstanti koje podstiču analogiju: ekonomska kriza, nezaposlenost, bujanje nacionalizama, populizam, itd. Poznato je koliko mi je istorija važna, njene pouke, njene lekcije… ali govoriti o „fašizaciji Evrope” značilo bi zaustaviti se na paradigmi Drugog svetskog rata po kojoj je totalitarizam ekstremne desnice paradigma apsolutnog zla. Ne kažem da ga treba zanemariti, daleko od toga, ali ne samo što to vodi u ćorsokak velikog totalitarizma 20. veka, već u obzir ne uzima ni činjenice svojstvene 21. veku: povratak religioznosti, islamski terorizam, propagandu kroz nove tehnologije… sve što i čini razliku.

Po vašem romanu vlast je uvek u stanju da zataška nezgodne afere i da ukloni osetljive dosijee. Da li vam je poznata neka afera u skorijoj istoriji Francuske koja je prvo zataškana, a potom pukla u skandal?

Ubistva političkih ličnosti: Bena Barke, Žana de Broljija, Robera Bulena ako nije reč o samoubistvima poput onog Pjera Beregovoa. Nikako ne treba zaboraviti ni aferu Marković. Ipak, zataškavanje je uzaludno i kratkotrajno, naročito u eri interneta, pa i ranije. Na kraju se ipak sve sazna.

Prema vašim sopstvenim rečima fascinirani ste pravom prirodom zla i napisali ste „Klijentkinju” da biste shvatili zlonamernost ljudi. Dakle, imate li odgovor?

Dozvolite mi da citiram rečenicu iz „Lazara” Andrea Malroa: „Još tražim tu tamnu zonu ljudske duše gde se apsolutno zlo suprotstavlja bratstvu.”

Član ste Akademije Gonkur koja dodeljuje najprestižniju literarnu nagradu u Francuskoj. Da li su se danas kriterijumi za dodelu nagrada snizili ili je i samo književno stvaralaštvo izgubilo na verodostojnosti pod teretom kupoprodaje svih vrednosti u svetu?

S moje tačke gledišta ni jedno ni drugo. Danas kao i ranije za književno stvaralaštvo postoje one dobre godine i one manje dobre. I za romanesknu fikciju može se reći isto što i za vinograde u Bordou.

(autorka je prevodilac knjige „Klijentikinja”)