Odlazak prve dame akustike Jugoslavije

Nema više Jadranke Stojaković. Otišla je u nebeske visine u kojima nema bola. Otišla za svojim prijateljem Kemicom, kako je, znajući koliko je bolesna, i prorekla.

„Eto i mene, Kemice. Sve zavisi od Božje volje”, rekla je nakon što je saznala da se u večnost preselio njen prijatelj i kolega Kemal Monteno, umetnik koji joj je pisao tekstove, aranžmane i muziku. A Božja je volja bila da se kantautorka iza koje su ostali brojni hitovi ugasi polako, da je zbog teške bolesti izdaju noge, pa ruke, a potom i celo telo.

Do kraja života želela je da radi. Da snima, slika. Nažalost, nije mogla.

„Bolest napreduje. Teže dišem i gutam, napušta me snaga i u rukama. Žao mi je što ne mogu da se barem očešljam, pa da lepo izgledam. Doduše, očešljaju me ujutro, ali dami mojih godina to nije dovoljno”, priznala je pre šest meseci ekipi „Večernjih novosti”.

Bila je tada i tužna i srećna. Zadovoljna što joj je izašla knjiga „Boje zvuka” u kojoj je pisala o svom životnom i stvaralačkom putu, nesrećna zbog teške bolesti koja joj je polako oduzimala snagu. I život.

Tada je već brojala prve penzionerske dane, priznajući da su joj, kako je rekla, njene naglašene vibracije uma usmerene ka tome da preživi.

„Visina penzije neće pokrivati ni polovinu troškova za boravak u domu, pa sam ja u 65. godini na novom ozbiljnom početku kako da zaradim za osnovne potrebe”, prenela je novinarima svoju nespokojnost.

Jadranka Stojaković rođena je 24. jula 1950. u Sarajevu, gde je i počela sa svojom muzičkom karijerom. Umetnica koju život nije mazio, jedan novi početak imala je krajem osamdesetih godina u petoj deceniji života. Kada je otišla u Japan.

„Otišla sam tamo prvi put u leto 1984, nakon Zimskih olimpijskih igara, jer je jedna moja long-plej ploča sa obradama narodnih pesama izazvala interes japanskih muzičkih znalaca. Postala sam Japanka 1988. i ostala tamo 22 godine. Trebalo je mnogo hrabrosti da u četrdesetim krenem iz početka. Dve godine sam se pripremala za nastupe i taman kad se sve zahuktalo, na Balkanu se zaratilo, zbog čega sam ostala bez posla. Japan ne bira stranu u tuđim ratovima, a sa svoje javne scene uklanja sve koji mogu biti asocijacija na pristrasnost. Mada nisu znali u koju kategoriju bi me svrstali, jer sam poreklom i životom pripadala svima, ipak su me poslali u ilegalu. To je podrazumevalo ređe nastupe po noćnim klubovima, za crkavicu, tek da nisam gladna. Kada je rat prestao, karijera mi je oživela, ali su onda došle NATO bombe na Srbiju, što me je ponovo smrvilo”, ispričala je u jednom intervjuu.

U Japanu je Jadrankin život i krenu naopako. Zadobila je povredu koja je prerasla u hroničnu bolesti sa kojom se hrabro borila do samog kraja.

„Okliznula sam se na jednom koncertu na kabl i poletela kao na kori od banane, pred nekoliko hiljada posetilaca. Nisam se dala, otpevala sam još jednu pesmu na bis i istog dana održala još jedan koncert. I onda su počeli zdravstveni problemi. Prvo mi je opao jedan prst na desnoj nozi. Lekari su tvrdili da će sve brzo proći. Ali nije, bivalo je sve teže. Bolest je uznapredovala, a dijagnoza je morbus neuroni motori. Stručnjaci su rekli da se ne zna kako i zašto nastaje, pa mu onda i nema leka”, pričala je.

Nedavno je priznala da iako više ne može da svira, često sanja muziku.

„Živim ceo život sa njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osetim, još mogu da je čujem”, rekla je umetnica koja je za sobom ostavila hitove po kojoj će je pamtiti poštovaoci sa prostora bivše Jugoslavije. Hitove koje su pevušili mnogi na vest o smrti Jadranke Stojaković: „Čekala sam”, „Što te nema”, „Sve smo mogli mi”…

Dokumentarac o Jadranki na „Beldoks” festivalu

Kantautorka i pevačica, zvezda SFRJ Jadranka Stojaković, preminula je prekjuče u 66. godini u Banjaluci, gde je provela poslednje dane. Tih dana sećala se karijere, dobrih i loših stvari koje su je zadesile, a dokumentarista Branko Lazić, inače urednik dokumentarnog programa Radio televizije Republike Srpske, zabeležio je neke neispričane trenutke u njenom životu, pričajući ujedno i priču o Jugoslaviji i sceni koje više nema.

Tako je nastao film „Jadranka”, dugometražni dokumentarac koji će biti prikazan 13. maja u 19 sati u Dvorani kulturnog centra Beograda, na 9. „Beldoksu”, u okviru srpskog takmičarskog programa. Sada, međutim, njena životna priča posmatraće se drugačijim očima. Utoliko će film biti još intrigantniji ovdašnjoj publici.

Dokumentarac donosi one manje poznate detalje iz njenog života koji je čine još intrigantnijom: manje je poznato da je volela žestoku gitaru, eksperimentalnu i ambijentalnu muziku, Džeksona Poloka i da je sanjala na japanskom jeziku. Film Branka Lazića je, tako, zbirka fragmenta iz njenog života, ispričanih u bolesničkoj postelji tokom minule tri godine borbe sa neizlečivom bolešću. Jadranka Stojaković ostaće upamćena kao apatrid, „voljena pesnikinja nesrećno zaljubljenih”, kako i kaže u filmu.