Selo bez dečjeg plača i svadbenih veselja

Sarajevo – Malo selo Jasik nadomak Sarajeva poznato je po broju neoženjenih momaka, ima ih četrdesetak, od kojih  većina ima 50 godina, pa čak i koju više. Oni su u selu, opustelom nakon rata, jedini „čuvari” uspomena na prošlost kada je u Jasiku, skrivenom u okrilju planine Trebević, živelo pet puta više stanovnika nego što ih živi danas

(danas ih ima oko 60), a o razlozima zbog kojih su „izabrali samoću” ne žele da pričaju.

Od centra Sarajeva Jasik je udaljen svega 19 kilometara, a od Pala, kojima teritorijalno pripada, devet manje. Međutim, to selo je skoro pusto, u njemu nema ni dece, a ni svadbenih veselja. Većina kuća je prazna, a u onima koje se nalaze pored puta, jedinom kojim se u ratu moglo iz Srpskog Sarajeva doći do Pala, ili na nekom od proplanaka živi po jedan, eventualno dvojica neženja. Na prste se, što su nam potvrdili i sagovornici, mogu prebrojati kuće u kojima ima troje ili više ljudi.

„Mi smo i bukvalno odvojeni od civilizacije. Iz sela su otišli svi koji su imali gde da odu, a otišli su zato jer u ovom selu nema života. Od nas su i opštinske vlasti digle ruke. Pre rata autobus je devet puta prolazio kroz Jasik, danas nemamo organizovan gradski prevoz, pa su ljudi koji nemaju automobil prisiljeni da stopiraju, stoje na cesti i po tri časa jer ovim putem, koji je dotrajao i koji se ne održava, vozila retko prolaze”, priča Petko Pandurević.

Iznad njegove kuće, koja svojim izgledom, kao i svi drugi novoizgrađeni prateći objekti oko nje, privlači pažnju prolaznika, jer naprosto deluje nestvarno među ostalima koje zjape prazne i koje je već nagrizao zub vremena, nalazi se škola, zaključana više od 16 godina. Izgrađena je daleke 1964. godine.

„U toku rata u toj školi bilo je oko 100 učenika. Najveći broj njih bila su deca iz porodica izbeglih iz Sarajeva koje su došle u Jasik u svoje vikendice. Međutim, nakon rata skoro sve te porodice su otišle u neka druga mesta, uglavnom na Pale, gde danas žive i mnogi koji su rođeni u ovom selu”, objašnjava Pandurević čije prezime dominira, ne samo u Jasiku, nego i mnogo šire.

O komšijama neženjama on nam nije mogao reći nešto više. Smatra da je presudan uticaj na njihov trenutni status imao rat koji ih je zatekao u najboljim godina, kao i patrijarhalni način vaspitanja i tradicionalni način života u smislu da se „u svemu, pa i u pogledu ženidbe i izbora devojke, pita majka”.

„Naravno da je i do devojaka, jer svaka od njih želi da živi i radi u gradu, retko koja bi pristala da dođe u Jasik i da se bavi poljoprivredom od koje žive skoro svi u ovom selu. Na prste jedne ruke mogu vam nabrojati komšije, među kojima sam i ja, koji su zaposleni, uglavnom, u privatnim firmama”, kaže Pandurević.

U Jasiku, pogotovo kad napada sneg, kao što je to bilo u utorak (26. aprila), sve deluje još sablasnije, nema nigde žive duše. Naš sagovornik Petko Pandurević, koji je do rata živeo u svojoj kući u Sarajevu, prognozira da će njegovo rodno selo u koje se vratio za 20 do 30 godina biti potpuno pusto ukoliko  čelnici opštine Pale nastave da ga tretiraju kao svih ovih proteklih godina.

„Mi nemamo ni uličnu rasvetu, nemamo ambulantu, prodavnicu, kafiće, a poprilično nam je daleko i crkva u koju pop dolazi od Ilindana do Ilindana”, naglašava Pandurević.

Njegov prezimenjak, Milenko Pandurević,  koji ima 30 godina i jedan je od najmlađih u Jasiku, ima potpuno drugu priču i o svom selu i o mnogobrojnim neženjama kojima ne želi da se pridruži.

„Ja neću otići iz Jasika, tu je moja očevina i meni je tu najlepše. Neću ostati ni neženja, imam devojku, ona živi u jednom selu u Rogatici, i za koji mesec mi ćemo praviti svadbu, što će biti veliko iznenađenje za komšije, jer poslednje svadbeno veselje u Jasiku bilo je pre 10 godina kada se oženio sin Petka Pandurevića koji sa porodicom živi u Americi”, kaže Milenko, jedan od retkih koji je i zaposlen u šumarstvu.