Kako monah gaji cveće

Izdavačka kuća „Gradac” iz Čačka, u biblioteci „Alef”, objavila je novo i dopunjeno izdanje putopisa sa Svete Gore Pavla Raka „Približavanja Atosu”, zatim eshatološko delo ruskog mislioca, teologa i pesnika Vladimira Solovjova (1853–1900) „Tri razgovora o ratu, progresu i kraju svetske istorije, uključujući i povest o Antihristu i priloge”, u prevodu s ruskog Petra Vujičića i s predgovorom Česlava Miloša, kao i svojevrsni trebnik stoičke filozofije, misli Epikteta i Marka Aurelija u knjizi „Obrasci volje i sreće”, koje je preveo, odabrao i uredio Dimitrije Frtunić.

Putopis „Približavanja Atosu” naizgled je pripovest o ovom svetom mestu onoga koji se udaljava od sveta, ali zapravo su to utisci o punoći i predukusu pravoga života, gde atoski monasi bilo da žive u bratstvu ili u pustinji uvek žive u ljubavi, među čudotvornim ikonama i anđelima koji im se ponekad ukazuju, među lobanjama preminule braće, um svoj stavljajući u pakao, ali pri tome ne očajavajući; gde svetlost isijava sa ikona i obitava u duhovnom oku. Svaki monah u ovoj priči ima svoje viđenje života, korisne savete o tome kako će nam biti suđeno u stanju u kojem smo zatečeni i kako se treba čuvati ljudi koji se uznose svojim duhovnim darovima. Monah Dimitrije gaji cveće „bezinteresnog sviđanja”: što znači „ne kidati ga, ne odnositi, ne koristiti se njime, samo ga kao ovaj ’asketa’ voleti. Stajati u tački kroz koju prolaze životodavne energije otvorenosti ka istini sveta, ne energije iskorišćavanja. Ali, da bi ove blage energije zastrujale, potrebne su decenije molitvenog smirenja, hiljade dana i noći u kojima je misao vodilja bila: ’Gospode, pomiluj me grešnoga’”. Kao jedan od najuzvišenijih događaja Pavle Rak opisuje Uskrs na Svetoj Gori. Prvo poslednju nedelju Velikog posta, Strasnu nedelju (autor primećuje sličnost između strasnog i strašnog), a zatim Vaskršnju liturgiju i radost tropara „Hristos voksrese iz mertvih, smertiju smert poprav...”

„Vladimir Solovjov napisao je „Tri razgovora” krajem 1899. godine i objavio ih početkom 1900. godine pred samu smrt, zatvarajući tom knjigom svoju književnu delatnost, veoma plodnu, bez obzira na to što je živeo samo 47 godina”, napisao je Česlav Miloš. Solovjov je objasnio da su tri dela knjige data u formi razgovora starog Generala, Političara, Gospodina Z., Kneza i jedne Gospođe, ukazivanjem na krajnje ispoljavanje zla u istoriji, njegovog kratkog trijumfa i konačnog pada, a da treći razgovor predstavlja neprekinuto čitanje „Kratke povesti o Antihristu”, iz rukopisa monaha Pansofija. Česlav Miloš podsetio je na to da je Solovjov u istorijskom procesu video skrivenu logiku i moralni smisao i da je hrišćanstvo tačka u kojoj se sastaju sve niti istorije. Zbog toga je Solovjov prirodno težio unijatstvu, objedinjenju pravoslavlja, katoličanstva i protestantizma, što je još onda video kao najbolji izlaz za Evropu. Miloš vidi mnogo toga proročkog u ovom delu Solovjova, samim tim što sva moć dvadesetog veka u navodnom spisu preminulog monaha Pansofija pripada narodima Azije, Japana i Kine. Takođe, Česlav Miloš napominje da je ovim delom Solovjov polemisao sa Tolstojem, zbog toga što je „krotki Knez” (u trećem razgovoru) u stvari tolstojevac i pobornik jedne prirodne religije lišene tragizma, preteča Antihrista. Antihrist Solovjova nije izvorno zlo koje guta sve pred sobom, on je natčovek 21. veka, fin, etičan, inteligentan, pobornik pravednog društvenog uređenja i jevanđeoskih zapovesti. „I podvucimo to, on ne zna daje Antihrist. Natčovek veruje da deluje iz ljubavi prema ljudima, ali u suštini voli samo sebe, to jest čini velika dela da bi u sopstvenim očima uzveličao sebe”, piše Miloš. U poslednjim vremenima, put ka sveopštoj sreći i blagostanju je u stvari jednoumlje, nesloboda miliona sledbenika cara Zemaljskih naroda, onoga koji je nalik na Velikog inkvizitora Dostojevskog, čija prestonica je iz Rima preneta u Jerusalim. Na kraju istorije, pobunjeni Jevreji i hrišćani ustaju protiv lažnog Mesije, a Hrist silazi sa neba...

Dimitrije Frtunić posvetio je stoički trebnik još 1921. godine „svima koji pate” pružajući im utehu „visokog intelektualizma”. Epiktet i Marko Aurelije podučavaju da sreća i želja nikada ne idu zajedno, da je slobodan čovek neosetljiv prema bolu i zadovoljstvu, a da je vrlina izdizanje iznad straha, slabosti i strasti. Da čvrsta volja i razum čine celog čoveka.