Marks je razumeo globalizaciju

Dejvid Eliot je kustos, pisac i profesor moderne i savremene umetnosti koji je rukovodio muzejima u Oksfordu, Stokholmu, Tokiju i Istanbulu. Tokom  2014. bio je umetnički direktor Internacionalnog moskovskog bijenala mladih, jedan od kustosa izložbe „Pandamonium: New media art from Shanghai” i „Fragmenti imperije” u berlinskom Momentumu, kustos putujuće izložbe Hejvard galerije „Umetnost iz britanskih regionalnih galerija” . Gostujući je profesor na Kineskom univerzitetu u Hongkongu. Eliot je specijalista na polju sovjetske i ruske avangarde, moderne i savremene azijske umetnosti, o čemu je napisao i nekoliko knjiga. Izdavačkim radovima obuhvatio je i druge aspekte savremene umetnosti. U periodu 2008–2010, bio je umetnički direktor 17. bijenala u Sidneju, a naredne dve godine rukovodio Bijenalom savremene umetnosti u Kijevu. Sa našom istoričarkom umetnosti Bojanom Pejić bio je 1999. godine kustos izložbe „Posle zida”, koja se bavila umetnošću postkomunističkih zemalja. U Beogradu je u sklopu priprema za Oktobarski salon boravio nekoliko dana, obilazio umetničke ateljee, ali imena umetnika još ne želi da saopšti.

Još pet meseci nas deli od međunarodne izložbe Oktobarski salon, koja će biti otvorena u poslednjoj nedelji septembra. U kojoj su fazi trenutno pripreme?

Trenutno se nalazimo u veoma zanimljivoj, završnoj fazi, ali ima još posla. Na raspolaganju su nam dva prostora – Kulturi centar Beograda, sa svoje tri galerije, i Muzej grada u Resavskoj ulici. Dugo sam gledao te prostore da steknem osećaj i da vidim gde bih šta stavio.
Planiramo oko 50 umetnika iz Srbije i regiona. Trenutno sam u dilemi da li da u galeriju Kulturnog centra Beograda postavimo više malih ili nekoliko velikih video-projekcija.

Da li to znači da će preovlađivati video-radovi?

Ne. Biće svega – i slika i crteža i kolaža, instalacija.

Izložbu ste naslovili „Ljubavni zanos”. Kako ste zapravo razmišljali kada ste se opredelili za temu emocija?

Emocije su veoma važne. I sama umetnost ima mentalni aspekt, mozak i telo su povezani. Želeo sam da se udaljim od politike, od ideologije  koja je danas veoma prisutna, a pogotovu na ovim prostorima, gde postoji opsednutost politikom.

Danas je trend među kuratorima usredsređenost na Karla Marksa, što smo videli i na poslednjem venecijanskom bijenalu. Marks je razumeo šta znači globalizacija i pre nego što je postojala. Marksovo ime se koristi za lažni radikalizam. S druge strane, Adam Smit, pionir političke ekonomije, još u 18. veku je imao dosta osećaja za ekonomiju, iako naravno ne verujem da ekonomiju kontroliše bog. Novac upravlja tržištem.

U objašnjenju svog koncepta posebno naglašavate pesmu „Ljubavni zanos” koju je 1784. komponovao Žan-Pol Egid Martini po uzoru na poemu Žan-Pjer Klarisa de Florijana, koji je umro kao žrtva Francuske revolucije. Kada ste čuli ovu pesmu i po čemu ste je posebno zapamtili?

Pesmu sam čuo pre nekoliko godina i najviše mi se dopada klasična interpretacija, mada su je kasnije izvodile i Džoan Baez, Nana Muskuri…To baš pokazuje kako se stvari povezuju od jedne kulture do druge, od jedne zemlje do druge, što se inače svakodnevno i dešava globalno. Postoji neka vrsta altruizma iza te pesme i to je vezano za humane vrednosti, a ne materijalne.

Oktobarski salon biće na neki način i omaž Pariskom salonu iz 1903. godine, kada su izlagali tada neafirmisani umetnici, poput Gogena, Matisa, Bonara... Kakvu paralelu vidite između ove dve izložbe?

Na Oktobarskom salonu će takođe izlagati mladi, nepoznati umetnici i videćemo da li se ljudima to dopada ili ne. To je potrebno beogradskom salonu koji je staromodan, ali na neki lepi način.

Koliko je danas scena preplavljena radovima vezanim za aktuelni problem migranata?

Da, ima mnogo radova vezanih za migrante. Ali takvi radovi su prisutni od 2004, 2005. godine, kada se pojavila fotografija čoveka koji spava na klupi u parku tokom dana nakon što je danima putovao da dođe do Evrope. To, dakle, nije ništa novo.

Da li vas uznemirava ovaj problem?
Ne plaše me migranti, nego me plaši nestabilnost koja je svuda prisutna. Brinem se za moje unuke. Ono što me posebno uznemirava jeste nedostatak poverenja u politiku jer jasno je da je lični interes iznad rada za opšte dobro.

Akile Boito Oliva u svojoj knjizi „Muzeji koji privlače pažnju” piše da danas na izložbama i bijenalima u svetu kruže stalno ista imena. Kako vi gledate na to? Da li je reč o zatvorenom sistemu unutar umetničke scene ili o planetarnom ukusu?

Umetnici sa kojima radim znaju da ih biram na osnovu njihovih radova. Mrzim pristup gde se kurator fiksira za svoju generaciju. Treba biti znatiželjan i otvoriti oči širom. Dobri radovi su svuda prisutni, treba ih samo pronaći. Bitan je kvalitet, a ne politička korektnost.

Neretko se čuje od umetnika da su kuratori danas važniji od umetnika, da su njihova imena „zvučnija” kada je reč o velikim izložbama nego imena onih koji izlažu.

Ne slažem se da su kuratori važniji od umetnika. Ako dobro radite, svoj posao bićete prepoznati. Kao što ima lenjih kuratora, tako ima  i lenjih umetnika.