Sam na kijevskom aerodromu

U firmi u kojoj sam radio bio sam nezadovoljan. Intenzivno sam tražio novi posao, ali znajući da je teško doći do posla, nisam prekidao postojeći. Taj proces trajao je preko godinu dana. Za sve to vreme samo iz jedne firme pozvali su me na razgovor, ali njihov predlog bio je lošiji od onog što ja već imam. Nisam to prihvatio. Onda se pojavio oglas u kome se traže kandidati iz moje struke za rad u inostranstvu. Bilo je navedeno da je u pitanju građevinska firma koja radi u Rusiji, Ukrajini i Kazahstanu. Sve to izgledalo mi je privlačno, ali ne mnogo realno. Smatrajući da pokušajem ništa ne gubim, konkurisao sam. Posle dvadesetak dana pozvali su me na razgovor.

Moj plus je bio što radim u građevinarstvu, a tokom razgovora sam ostavio pozitivan utisak. Kazali su mi da će me sigurno angažovati. Na moje pitanje kad će to biti i na molbu da bude bar tri nedelje ranije, da bih u firmi u kojoj radim poštovao otkazni rok, odgovorili su da ne brinem.

Rekli su da će to, orijentaciono, biti za dva meseca.

Prošlo je šest meseci. Odavno sam se oprostio od svega. Smatrao sam da je bila u pitanju još jedna lažna nada. Zazvonio mi je telefon. Bilo je pitanje da li i dalje želim da radim u inostranstvu? Odgovorio sam potvrdno. Oni su me pozvali da dođem na razgovor.

Bio je ponedeljak. Insistirali su da do petka krenem. Bio sam zatečen. Kako se spremiti za tako kratko vreme? Kako prekinuti radni odnos u firmi u kojoj radim? Kako saopštiti roditeljima tako iznenadnu odluku? Obećao sam da ću odmah razgovarati sa direktorom firme u kojoj radim i da ću odmah pozvati i saopštiti moju definitivnu odluku.

Bio sam u panici. O firmi u kojoj treba da radim nisam znao skoro ništa. Trebalo je napustiti postojeći posao. Kroz glavu mi je prolazilo da mi možda neće izaći u susret i da mi neće dati saglasnost da napustim posao bez odrađivanja otkaznog roka. Mislio sam da će to možda predodrediti moju odluku. Međutim, direktor je odlučio da mi izađe u susret i odluka je bila samo moja.

Rešio sam da rizikujem. Uslovi koje su mi predložili finansijski su bili zadovoljavajući i to sam smatrao presudnim. Na pitanje u koju zemlju idem, rekli su u Rusiju ili u Ukrajinu. Tražio sam da mi se kaže jasno gde idem. Sutradan su mi rekli da idem u Kijev.

Zvanično sam primljen u radni odnos. Međutim original ugovora o radu nisam dobio. To me je uznemirilo, ali nazad više nije moglo. Rešio sam da idem, pa šta bude neka bude.

Rekli su mi da će me na aerodromu čekati čovek koji će u rukama držati papir na kome će pisati ime naše firme. Pitao sam za kontakt telefon. Rekli su da ne znaju tačno ko će me čekati, ali da ne treba da brinem.

Let za Kijev bio je preko Beča. Na aerodromu sam upoznao čoveka koji takođe radi u Kijevu. Obećao mi je da će mi pomoći da se snađem na kijevskom aerodromu.

Sleteli smo po planu. Uzeo sam svoj prtljag i pogledom sam krenuo da tražim obećanog čoveka.

Nigde ga nije bilo. Čovek koji mi je obećao pomoć morao je da krene svojim poslom. Ostavio mi je svoj broj mobilnog. Niko se nije pojavljivao. Svi Srbi koji su doputovali u Kijev brzo su nestali i ja sam ostao na kijevskom aerodromu. Bio sam preplašen. Kroz glavu su mi prolazile priče o našim radnicima koji su prevareni u Rusiji. Pomisao da sam napustio posao u Beogradu još više me je užasavala.

Pozvao sam čoveka koji je već bio krenuo, ali taj poziv me je ostavio bez kredita. Više nikog nisam mogao da zovem.

Prišao sam poštanskom punktu pokušavajući da objasnim da treba hitno da pozovem Srbiju. To nije bilo moguće. Devojka je govorila samo ukrajinski i ruski i skoro da se uopšte nismo razumeli. Ipak, rukama mi je objašnjavala i ja sam shvatio da treba da kupim kijevsku SIM karticu.

Kupio sam je na susednom punktu i onda sam nazvao čoveka koji mi je obećao pomoć. On mi je rekao da ne brinem, da se ništa strašno neće desiti. Podsetio me je da imam vizu, da sam regularno u Ukrajini. Obećao mi je će se on vratiti po mene ako ne rešim problem i dodao da ću moći da prespavam kod njega.

Predložio mi je da odmah nazovem firmu u Beogradu. Problem je bio što je bila subota. Oni nisu radili. Poslao sam SMS čoveku koji mi je prostorijama firme predao avio-kartu i kopiju ugovora o radu. On me je skoro istog trenutka nazvao. Ja sam bio potpuno izluđen i posebno besan na njega da ne znam ni šta sam govorio. On mi je samo rekao da ne brinem i da će se sve rešiti. Ubrzo sam imao novi poziv. Posle sam saznao da je to bio generalni direktor.

On mi je kazao da je u pitanju nesporazum, da je sekretarica napravila grešku, ali da ništa ne brinem. Rekao je da uzmem taksi i da im pokažem adresu iz pisma koje su mi dali u Beogradu. Rekao je da će me tamo čekati čovek koji će platiti taksi i koji će me povesti dalje.

Posle nekoliko minuta i taj čovek me je nazvao i objasnio mi kako da se nađemo ispred zgrade ofisa. Malo sam se smirio, ali sve mi je i dalje izgledalo nenormalno.

On me je po dogovoru sačekao, odveo me je radnički restoran da večeram, posle toga u stan. Objašnjavao mi je da je bio nesporazum i interesovao se o mom ranijem radnom iskustvu.

Ujutru, bez obzira na to što je bila nedelja, pozvao me je da dođem u ofis. Inače zgrada ofisa je bila pored zgrade u kojoj sam stanovao. Obavili smo razgovor sa generalnim direktorom. Otprilike je ponovio ono što mi je rečeno i u Beogradu. Tek sutradan kad sam upoznao mog šefa, sa kojim sa opuštenije porazgovarao, smirio sam se. Tada sam shvatio da nema nikakve prevare. Zaista u Kijevu sam proveo dve godine i mislim da je moja odluka da odem u inostranstvo ipak bila ispravna.

Nikola Nikolić