Adolf tviter

Nisam dobio čestitku ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca povodom svetskog dana slobode govora, 3. maja, ali sam za nju saznao iz tviter komentara potpredsednika DSS-a Dragana Maršićanina.

„Kad ministar Tasovac čestita medijskim poslenicima Dan slobode medija, to je kao da Rudolf Hes čestita logorašima Aušvica Dan ljudskih prava”, zapisao je bivši predsednik Narodne skupštine i ambasador Srbije i Crne Gore u Švajcarskoj.

Ne znam da li je Tasovac uputio pomenutu čestitku „medijskim poslenicima”, možda zato što se ne prepoznajem u terminu „poslenik”, niti mi je poznato šta ta reč znači.

Za nas novinare čestitka resornog ministra, čak i da smo je lično dobili na svom radnom stolu, ne znači mnogo ako nije potkrepljena konkretnim sadržajem: većim zaradama, boljim uslovima rada i svim onim što bi „sedmoj sili” omogućilo da bude zaista sila.

Međutim, Tasovca, onako raščupanog, zaista ne mogu da zamislim sa hitlerovskim brčićima i otrovnim gasom u rukama, više mi liči na britanskog pankera Sida Višiza kome su umesto bas gitare uvalili dirigentski štapić.

U najgorem slučaju mogao bih da se složim da se čovek ne meša previše u svoj posao, što možda i nije tako loše. Bar neka nas pusti da radimo bez mešanja države i njenih „poslenika” i to je već neki uspeh.

Ali, Maršićanin ne samo što je „poslenik” DSS-a, već i njegov bivši poslanik. Da li će biti poslanik i u novom sazivu tek ćemo da vidimo, jer je na 16. mestu na listi koja je osvojila 13 mandata u skupštini.

Zato ga pamtimo iz onog vremena kada su DSS i njihovog lidera zvali „Šešelj u fraku”, sumnjičeći ih za klerofašističke tendencije. I to su radili baš oni koji su ranije od Miloševića pravili Adolfa Hitlera, a želeli su i od Koštunice da naprave Miloševića. To sada ne smeta Maršićaninu koji bi da navuče Tasovcu, ni manje ni više, nego šinjel esesovca.

Ima i onih, naravno, kojima je sve to smešno i zabavno, koji aplaudiraju Maršićaninu na dovitljivosti i originalnosti. S ovim bi se teško složili mnogi internet forumaši koji znaju za „Godvinov zakon”.

To je tradicija na mnogim diskusionim forumima da se rasprava prekida kad neki od učesnika potegne „Hitlerovu kartu”, odnosno počinje da pominje naciste, logore i slična hiperbolisana poređenja.

Majk Godvin je otkrio zakonitost po kojoj, čim se neka diskusija previše rastegne, u nju pre ili kasnije obavezno „uskaču” nacisti – u slučaju Srbije, sećaju se de-es-esovci, u tu svrhu su korišćeni „klerofašisti”.

To bi bilo isto toliko neukusno kao kad bi sad neko Maršićaninu koji lamentira nad hitlerovcima nabijao na nos da je na poslednjim izborima na istoj listi s njim bio i praunuk Nedićevog rođenog brata. A što se Tasovca tiče, ipak mi mnogo više liči na filharmoničara nego na oberšturmbanfirera.