Balada kao pretnja

Postoje teme koje su večite i koje istinski umetnici u svom stvaralaštvu, jednostavno, ne mogu da prenebregnu. To su pre svega socijalni problemi, kosmička udaljenost između bogatih i siromašnih, beda, ratovi, kriminal, brutalnost policije, bezuspešna potraga za bilo kakvim poslom, lutanja bez kraja i cilja... Rok muzičari se nikada nisu libili da zagrebu po tom blatu, pokušaju da shvate njegovu suštinu i (muzičkim rečnikom) zasuču rukave da bi od svega sačinili nešto što će biti opomena, pre svega njihovoj generaciji, ali i onima koji su se u njemu odavno zaglibili. Bez nade da će im budućnost biti bolja...

U kompoziciji „Duh Toma Džada”, citirajući propovednikove reči, Brus Springstin peva: „Gde god su policajci koji nekoga tuku, gde god tek rođena beba plače od gladi, gde vazduh miriše na borbu, krv i mržnju, pogledaj me majko, tamo ćeš me naći. Tamo gde postoji čovek koji se bori za svoj stav, za pristojan posao, za ruku pomoći... Gde god se neko bori za slobodu, pogledaj im u oči majko, videćeš – mene...”

Brus Springstin (rođen 23. septembra 1949) je američki muzičar, pevač, kompozitor i humanitarni aktivista, i sa takvim referencama njegove pesme imaju posebnu težinu i iskrenost. Inspiraciju za kompoziciju „Duh Toma Džada” našao je, između ostalog, u „Baladi o Tomu Džadu” koju je mnogo godina ranije napisao čuveni kantri pevač Vudi Gatri (1912–1967). Ovaj je, opet, ideju za pesmu dobio gledajući istoimeni film, tačnije, adaptaciju romana Džona Štajnbeka od strane, ništa manje poznatog, reditelja Džona Forda. Ma koliko sve pomenuto izgledalo komplikovano, u suštini je logično povezano, a upravo ta povezanost omogućila je Springstinu da se (šest decenija kasnije) identifikuje sa socijalnim pokretom u Americi tridesetih godina prošlog veka i da podigne svoj glas u ime siromašnih, onih koji žive na margini društva, praktično odbačeni, i kojima je namenjena životna uloga večitih prolaznika, ne samo pored sreće i blagostanja, već i pored života dostojnog čoveka.

Vredi pomenuti i da je nakon slušanja Gatrijeve „Balade o Tomu Džadu”, Džon Štajnbek autoru uputio pismo sledeće sadržine: „Dođavola s tobom! U dvanaest strofa smestio si sve ono za šta je meni bila potrebna cela knjiga!”

Kako u svojoj pesmi kaže Vudi Gatri: „Propovednik Kejsi je sreo Toma Džada na jednom starom mostu i rekao mu: ‘Dugo sam govorio u božije ime. Propovedao sam o bogatima i siromašnima, o tome da radnici moraju da se udruže jer bez toga nećemo imati nikakve šanse. Nikada...’”

Gatri i Springstin su o Tomu Džadu pevali u različito vreme. Prvi početkom šezdesetih godina prošlog veka, a drugi nekih tri i po decenije kasnije (1995). Potreba da se ponovo podseti na tragediju Amerike iz tridesetih godina, dakle na period pre Drugog svetskog rata, jasno ukazuje na to da se u međuvremenu malo toga promenilo. I dalje je zvanično najmoćnija ekonomija sveta pritisnuta milionima onih koji bezuspešno pokušavaju da se domognu bilo kakvog posla, bilo gde na teritoriji zemlje koju nazivaju – domovinom, na čiji poziv odlaze na ratišta širom sveta i u čije ime gube živote u bezumnim akcijama, dok njihove porodice kod kuće tavore u bedi, siromaštvu i kriminalu.

Kako je napisao jedan Springstinov poštovalac: „‘Duh Toma Džada’ je jedna od njegovih najboljih pesama. Ona predstavlja samu suštinu autorovog pevanja o socijalnim problemima i nepravdama kojima je izložen ‘mali čovek’. Ova kompozicija počinje kao jednostavna balada, nešto poput lamenta, da bi se pretvorila u pravi rokerski krik, poput istinske pretnje.”

---------------------------

Duh Toma Džada

Čovek se kreće duž železničkih šina

Odlazi nekuda odakle nema povratka

Patrolni motocikli špartaju preko prevoja

Vruća čorba na logorskoj vatri ispod mosta

Linija skloništa pruža se iza ugla

Dobrodošli u novi svetski poredak

Porodice spavaju u automobilima na jugozapadu

Bez zaposlenja, bez posla, mira ili opuštanja

Noću, autoput oživi

Ali niko nikoga ne laže kuda se uputio

Sedim ovde uz logorsku vatru

U potrazi za duhom Toma Džada

On vadi molitvenik iz svoje vreće za spavanje

Propovednik seda i bira oslonac

Čekajući čas kada će poslednji biti prvi, a prvi – poslednji

U kartonskoj kutiji ispod podvožnjaka

Sa kartom u jednom smeru ka obećanoj zemlji

U stomaku osećaš rupu, a u ruci – revolver

Kamen ti je jastuk za pod glavu

A gradski vodovod – kupatilo

Noću, autoput oživi...

A Tom Džad je govorio: „Gde god su policajci koji nekoga tuku

Gde god tek rođena beba plače od gladi

Gde u vazduh miriše na borbu protiv krvi i mržnje

Pogledaj me majko, tamo ćeš me naći

Gde postoji čovek koji se bori za svoj stav

Ili za pristojan posao, ili za ruku pomoći

Gde god se neko bori za slobodu

Pogledaj im u oči majko, videćeš – mene...

Noću, autoput oživi...