Moja Roksana nema sto osamdeset santimetara

Predstava „Sirano” je priča o Siranu de Beržeraku, heroju kakvog bi svako vreme trebalo da ima. Međutim, ovo novo, brzo, moderno doba jednostavno nam ne dozvoljava takve heroje, idealiste koji bezrezervno veruju u svoje ideale i za njih daju sve. Čini mi se da ovo vreme takve iskrene ljubavi teško prepoznaje.

Ovo kaže glumica Suzana Lukić koja u novoj predstavi Narodnog pozorišta u Beogradu „Sirano” tumači Roksanu, jednu od osobenih scenskih junakinja u istoriji dramaturgije, koju bi gotovo svaka glumica želela da ostvari.

Predstava „Sirano” urađena je prema delu „Sirano de Beržerak” neoromantičnog francuskog pesnika Edmonda Rostana, u prevodu Milana Dimovića i u režiji Ivana Vukovića. Premijera je u petak, 13. maja, na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra. To je ujedno sedma postavka ove lirske drame iz 1897. godine koja govori o neuzvraćenoj ljubavi. Rostan je inspiraciju za ovo delo pronašao u životu Sirana de Beržeraka, francuskog pisca iz 17. veka, nesrećnog plemića, poetičnog filozofa, darovitog pesnika, čija je unutrašnja lepota ostala u senci ogromnog nosa, zbog čega je bio uskraćen za veliku ljubav. I pored toga što je bio zaljubljen u Roksanu, nije se usudio da joj izjavi ljubav. Nošen beskrajnom emocijom odabrao je da pomogne svom prijatelju Kristijanu u pisanju pisama Roksani, koja se kako vreme odmiče zaljubljuje u reči i dušu onoga koji joj piše...

Naslovnog junaka i ulogu Monflerija tumači Miloš Đorđević, Kristijana i Gardistu Uroš Jakovljević, a u podeli su i Nikola Vujović, Goran Jevtić, Zoran Ćosić, Andreja Maričić, Zorana Bećić i Milo Lekić. Dramaturzi su Molina Udovički Fotez, scenograf je Marija Kalabić, kostimograf Olivera Mrđenović, kompozitor Draško Adžić...

– Mislim da smo se ubrzali i da smo u toj brzini postali pogrešni, a da će nas ta površnost sve zajedno odvesti u neko vreme koje ne prepoznaje suštinu, a to je pre svega ljubav. Ne mislim samo na ljubav između dvoje ljudi, nego i na ljubav prema bližnjima, prijateljima, kulturi, naciji – objašnjava Suzana Lukić. Ona će spektru žanrovski različitih junakinja koje je ostvarila u predstavama „Bizarno”, „Rodoljupci” nacionalnog teatra, odnosno „Skakavci”, „Histerija” JDP-a, zatim „Kratka priča o Antihristu”, „Život stoji, život ide dalje” Bitef teatra, kao i „Ivica i Marica”, „Nevaljala princeza”, „Pipi kratka čarapa”... u pozorištu „Puž” dodati i kompleksni lik Roksane.

– Roksana je zaista heroina zbog koje se upisuje akademija! Žene pokreću svet. Da li direktno ili indirektno zavisi od žene, vremena, trenutka, od zemlje u kojoj živimo. Ali, žena i ovde pokreće tog heroja i borca za svoje ideale i ljubav, tog pesnika, ratnika, boema. Žena jeste njegov pokretač, ona to ne radi direktno, ali ga zaista pokreće. Nikada sebe nisam videla kao Roksanu, zato što su Roksane uvek bile visoke, prelepe, graciozne. Naše poznate Roksane su, recimo, bile Vera Čukić i Ivana Mihić i one vizuelno zaista donose tu fizičku lepotu. Međutim, meni je bilo jako zanimljivo da Roksana bude iz mene, da to bude baš Suzana Lukić. Tokom pripreme uloge nisam se trudila da pravim ženu koja ima 180 centimetara, već sam nastojala da donesem tu lepotu koja zrači uz dubine duše, iz očiju. Dobila sam divan kompliment da kada izađem na scenu iz očiju mi izvire Roksana. To sam i htela da postignem i nadam se da jesam – kaže Suzana Lukić. A onda dodaje:

– Rostanova Roksana je zaljubljena mlada devojka. Ona voli i nema ništa nečisto u toj njenoj ljubavi. Ne doživljavam je površno. Naprotiv, ona i pored toga što se, kao i svi mi uostalom, zaljubi u lepog muškarca kojeg igra Uroš Jakovljević, pa je to još jednostavnije jer je mlad i predivan, sazri tokom predstave sa poezijom. Predstava „Sirano” zato progovara da nam je ljubav neophodna. Ukoliko život ne počiva na ljubavi u jednom trenutku postajemo loše motivisani. I život vremenom učini možda i besmislenim.

Suzana Lukić diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, slobodni je umetnik i dobija angažmane u mnogim beogradskim pozorištima. Tako je recimo na 59. Sterijinom pozorju za tumačenje Mine, Ksenije i Ive u drami „Bizarno” osvojila nagradu iz Fonda „Dara Čalenić”, a nosilac je i drugih nagrada na domaćim festivalima.

– Teško je svakom umetniku danas, a posebno onome koji nema čak i tu malu sigurnost koju mu daje institucija. Radim mnogo, mogla bih i više, ili manje, tužno mi je kada shvatim u kojem sistemu se nalazimo svi zajedno, i ovi pomalo zaštićeni institucijom, i mi nezaštićeni. Jako se bojim kada vidim da iz nesigurnosti deplasiramo čak i stvari koje treba da nas motivišu, a to su dobre predstave, festivali, velika pozorišta, nagrade. Mislim da smo došli u situaciju kada više nije važno dobiti dobru ulogu, niti otići na veliki festival. I da nesvesno iz ličnog straha počinjemo da na te stvari gledamo kao na prolazne i nevažne, a samim tim i sebe dovodimo u tu poziciju – kaže naša sagovornica.