Konkurs ministarstva, duh Torkemade i Izabele

Sindikalni borac dr Đurđica Jovović protiv aždaje. Bio je Đurđevdan i moglo se pretpostaviti ko će pobediti, a i tok sastanka, koji je održan dan pre toga u kulturnoj ustanovi „Parobrod” u organizaciji Centra za promociju nauke, na to je ukazivao. Dosadašnji ministar došao je da sasluša zvižduke i uzvike „ua” kojim su ga zasuli mnogobrojni razgnevljeni naučni radnici od kojih mnogi nisu ni mogli da uđu u salu. Šta se to zbiva s konkursom i njegovim poništenjem?

Ministarstvo nauke je konkurs moralo da raspiše pre dve godine. Dve godine se kasni, a neko sada lansira parolu: „Sad ili nikad, ako sada ne bude raspisan konkurs biće katastrofa.” Od prvog januara se govori da će biti konkurs za nove projekte i da to mora biti završeno do kraja juna. Očekivalo se svake nedelje. No ništa od toga, sve do 12. aprila, u jeku predizborne kampanje kada je javnost bila zaokupljena drugim temama. Opet se kasnilo. I opet floskule: „Ako ne bude konkursa, biće strašno!” Samo bi naivan mogao da poveruje u tu manipulaciju i samo bi neko naivan mogao da poveruje da se iza toga ne kriju nečiji lični interesi. No, za sada se nije dogodilo ono što je bilo kada su zatvarane srpske banke. Trebalo je zatvoriti (mnoge) srpske institute, ali, srećom, vlada je na svojoj sednici od 6. maja, poništila konkurs, ali rat još nije dobijen.

Potencira se tihi sukob društveno-humanističkih nauka s prirodnim. Na sastanku 5. maja u Centru za promociju nauke jedan inženjer je rekao da društvenjaci ne pišu u stranim časopisima zato što ne znaju strane jezike, na šta mu je replicirala koleginica iz Instituta za srpski jezik, navodeći da njene kolege govore i po 12 jezika (Aleksandar Loma), a uglavnom po četiri jezika. Zatim je nekadašnji državni sekretar Tibor Sabo naveo da su 2014. godine upravo društvenjaci najzaslužniji što je Beogradski univerzitet dospeo na čuvenu „Šangajsku listu” jer su više od 70 odsto radova iz Srbije na stranim listama bili iz oblasti društveno-humanističkih nauka. Oni koji ne znaju ništa izvan svog faha, niti pak vide dalje od svog ličnog interesa, ne shvataju značaj društvenih nauka. Kada je reč o medicini, na primer, šta vrede rezultati na „Tompson Rojtersu”, kada je naše zdravstvo, kako kažu, na poslednjem mestu u Evropi i kada u njemu caruje korupcija.

Instituti hoće institucionalno, a ne projektno finansiranje jer se boje toga ko će ih i s kakvim interesima ocenjivati. Stranci ovo naše ne moraju razumeti, ni domaći recenzenti čiji interes može biti da saseku svoju konkurenciju. Uostalom, zapitajmo se šta bi bilo s Kolumbom da je njegov projekat otkrivanja Amerike recenzirao Torkemada, španski inkvizitor iz 15. veka, a ne kraljica Izabela. Ima u našem ministarstvu Torkemada, čini se, isuviše mnogo, no 6. maja, kada je vlada poništila konkurs, pobedio je makar za trenutak duh Izabele, a to će reći duh koji je suprotan birokratskom duhu projektnog finansiranja, besmislenog bodovanja, skribomanisanja, potpisivanja i dopisivanja, pa sve do otvorenog plagiranja. Došli smo do toga da se mnogo više piše, nego što se čita, a uskoro će ideal biti u pisanju svake nedelje po jedne knjige. Da li ćemo tada moći da kažemo da je naša nauka dostigla najviše vrhove?

Ne treba se zavaravati, Torkemada je i te kako žilav i moraće se naučna zajednica sa njim još boriti, ali je za početak vrlo važno da na pravo mesto dođu pravi ljudi. Moja malenkost kandiduje već pomenutog Tibora Saba, ili, na primer, doskorašnjeg državnog sekretara Aleksandra Belića. Neka to bude predlog za razmišljanje kod sastavljanja nove vlade.

Naučni savetnik, direktor Instituta za uporedno pravo