Borba protiv samoće Radomira Konstantinovića

Šta je palanka Radomira Konstantinovića? Prema mnogim tumačenjima, još od izlaska njegove najčuvenije studije „Filosofija palanke”, od 1969. godine do danas, to je čardak ni na nebu ni na zemlji, to nije selo, a nije ni grad, sredina koja se „izuzima iz vremena da bi bitisala u svojoj zatvorenosti”. To je zatvoreni krug, totalitarizam koji ne dopušta nikakvu pobunu, izdaja stvaralaštva, jezika bića i poezije.

Govoreći o istorijskom kontekstu „Filosofije palanke”, Latinka Perović označila je ovo delo kao jedno od ključnih za srpsku kulturu uopšte, a da je više čitana i citirana u poslednjoj deceniji 20. veka, kada je „duh palanke” otelotvoren u svim svojim pojedinostima. Filozof Nenad Daković isticao je da je „Filosofija palanke” prvobitno nastala u vreme ideoloških sukoba između, kako je objasnio, „oficijelnog marksizma i tobožnjih modernista”, kao svojevrsna „rasprava o srpskoj patrijarhalnoj civilizaciji”.

Otac Mihailo Konstantinović, čuveni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, kao i porodična intelektualna atmosfera, uticali su na to da je sin Radomir veoma rano ispoljio sklonost ka čitanju i pisanju poezije i eseja. Priznajući kreativne uticaje, kasnije je za sebe govorio je da krležijanac, sartrovac, a godine 2000. objavio je knjigu pisama i komentara na prepisku sa Beketom, sa kojim se, pored Konstantinovića, dopisivala i njegova supruga prevoditeljka Kaća Samardžić.

Radomir Konstantinović rođen je u Subotici 1928. godine, a preminuo u Beogradu 2011. Vest o njegovoj smrti nije te godine bila tako upečatljiva u odnosu na to sa koliko su žara istomišljenika i neistomišljenika, citirane ideje ovog filozofa, pisca i književnog istoričara.

U književnosti je Radomir Konstantinović stasavao sa generacijom pesnika iz pedesetih godina, koji su se suprotstavljali dogmatizmu, levičarskom i nacionalističkom. U vreme komunizma pripadao je uticajnom krugu intelektualaca među kojima je bila i Latinka Perović. Posebno je cenio Oskara Daviča i upečatljivo pisao o njegovom stvaralaštvu. „Gde je Davičo, tamo je pobuna”, pisao je, što znači protivljenje svemu što je kanonsko, lažno sveto, tradicionalno. Konstantinović je isticao da je Davičova knjiga „Čovekov čovek” (1953) svojevrsni obračun sa staljinizmom, i okretanje ka „čoveku istine”.

Prva zbirka Konstantinovićeve poezije „Kuća bez krova” objavljena je 1951. godine, a slede romani „Daj nam danas”, „Mišolovka”, „Čisti i prljavi”, „Izlazak”, zatim dela „Ahasfer ili traktat o pivskoj flaši”, „Pentagram”, „Filosofija palanke”, „Biće i jezik”, niz radio-drama, „Dekartova smrt”, „Beket prijatelj”. Dobitnik je mnogih važnih nagrada, među kojima su su NIN-ova nagrada za roman „Izlazak”, nagrade „Đorđe Jovanović” i Godišnje nagrade Radio Beograda za „Filosofiju palanke”, NIN-ove nagrade „Dimitrije Tucović” za eseje objavljenje u časopisu „Treći program”, odlikovanja „Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom”, i drugih.

Predrag Palavestra Konstantinovića je svrstavao u partijsku kulturu titoizma u delu „Istorija srpske književne kritike”. „U nekim njegovim radovima i onome što je govorio kada je dobio Avnojevu nagradu, uvideo sam da je Titova misao za njega bila značajnija od Hegelove”, izjavio je Palavestra, kome su se mnogi intelektualci iz Beogradskog kruga zbog ovakvog stava suprotstavili.

Tako Zlatko Paković piše da te 1969. godine Konstantinović nije napisao ideološko delo, već studiju koja kritikuje i njegovo sopstveno partijsko iskustvo pod Titovim režimom.

Jedan od osnivača i prvi predsednik Beogradskog kruga intelektualaca devedesetih, Radomir Konstantinović je smatrao da ratovi u bivšoj Jugoslaviji nisu nikakva istorijska nužnost ili usud i da su i te kako mogli da budu sprečeni. U Sarajevu je 1997. godine održao govor u kojem je rekao:

„Tuđinstvo u svetu jeste i tuđinstvo u govoru. Apsolutno nepristajanje na svet znači apsolutno nepristajanje na govor. U trenucima trijumfovanja zla, kao što su oni u kojima je razoren ovaj grad, ta otuđenost jeste najveća: ne samo da čovek tada zanemi, kao što se obično kaže, jer ne može da dođe do reči, nego se on i okreće protiv govora; ne bi da govori, nego da zaurla.”

Konstantinovićevo delo„Biće i jezik”, jedno je od najgrandioznijih književno istorijskih i kritičkih dela u srpskoj književnosti, nastajalo duže od decenije, koje obuhvata eseje o 113 srpskih pesnika, od Laze Kostića, Crnjanskog, Nastasijevića, Rakića, Dučića, Rastka Petrovića, do Daviča, Matića, Dedinca... Emitovano je na Trećem programu Radio Beograda (Konstantinović je bio radijski čovek), a zatim štampano u časopisu Treći program.

Profesor Dragan Stojanović primetio je da je Konstantinović otkrio način na koji je biće progovorilo u poeziji, pitajući se kako je istorija gradila jezik i kako je jezik učestvovao u istoriji.

Konstantinović je, međutim, i sam upućivao svoj odgovor istoriji devedesetih godina.

„Apsolutno je bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti nacionalistički teror. Zato ovo ne bih nazvao ’javnim poslom’. Ovo je bio otpor. I to otpor usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu. I još više, susedi, rodbina, čak dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici. Naša imena bila su zabranjena. U javnosti postojali smo onoliko koliko smo postojali u listu ’Borba’. Ona je redovno objavljivala govore u okviru ciklusa ’Druga Srbija’, kojim je počeo rad Beogradskog kruga, i to svakodnevno”, izjavio je 2002. godine Radomir Konstantinović za list „Danas”, sećajući se 11. aprila 1992. godine, kada je osnovan Beogradski krug.

„Borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zašto? Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovog nacionalističkog s početka devedesetih godina. ’Druga Srbija’, dakle evropska Srbija, i dan-danas jeste marginalna Srbija, i upravo kao takva, marginalna, jedina moguća budućnost”, primetio je Konstantinović.

Kao najveću opasnost za Srbiju Konstantinović je video iluziju opozicije u Srbiji. „Demokratski nacionalista je na sceni”, smatrao je, a kao njegovo otelotvorenje video je Vojislava Koštunicu, koji je 8. maja 1995. godine pozdravio Ravnogorce u selu Ba.

I u dvehiljaditim potisnut na marginu, Konstantinović nije dobio nagradu Počasnog građanina Subotice, ali je, kao uteha, postavljena je spomen-ploča na njegovu kuću uovom gradu. Ponovo je pisano o osveti palanke autoru koji je razotkrio njenu suštinu.