Bombe koje su najavile novi svet

Za slu­čaj da je ne­ko­me slu­čaj­no pao na pa­met Vi­li Brant u Var­ša­vi kad je čuo da Ba­rak Oba­ma ovog me­se­ca od­la­zi u Hi­ro­ši­mu, od­mah tre­ba raz­ja­sni­ti da ame­rič­ki pred­sed­nik u Ja­pa­nu ne­će kle­ča­ti ni­ti će se iz­vi­nja­va­ti. 
Nje­go­va po­se­ta me­stu ko­je su SAD srav­ni­le sa ze­mljom u na­pa­du atom­skom bom­bom sve­jed­no je isto­rij­ska, jer je on pr­vi ame­rič­ki pred­sed­nik na funk­ci­ji ko­ji će obi­ći taj grad (Dži­mi Kar­ter bio je ta­mo po­što je oti­šao iz Be­le ku­će, a Ri­čard Nik­son pre ne­go što je po­stao šef dr­ža­ve). 
Oba­ma ne­će tra­ži­ti opro­štaj, ali mno­gi već sa­mo u nje­go­vom od­la­sku u Hi­ro­ši­mu vi­de pre­i­spi­ti­va­nje Tru­ma­no­ve od­lu­ke da 6. av­gu­sta 1945. naj­ra­zor­ni­jim oruž­jem, ko­je je pr­vi i po­sled­nji put upo­tre­blje­no u Ja­pa­nu, pri­mo­ra ca­ra Hi­ro­hi­ta na pre­da­ju, či­me je ko­nač­no za­vr­šen Dru­gi svet­ski rat. Tvr­di­ti da mo­žda i ni­je tre­ba­lo uglje­ni­sa­ti oko 200.000 lju­di, ko­li­ko ih je za­jed­no na­stra­da­lo u Hi­ro­ši­mi i Na­ga­sa­ki­ju (ovaj dru­gi ga­đan je atom­skom bom­bom 9. av­gu­sta), ni­ka­da ni­je bi­lo ne­što što se la­ko ra­di­lo u SAD i to bi po­seb­no te­ško pa­lo pred­sed­ni­ku ko­ga po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci već op­tu­žu­ju da ide na „po­kaj­nič­ka pu­to­va­nja”. Be­la ku­ća je za­to ja­sno sta­vi­la do zna­nja da Ja­pan­ci ne­će ču­ti: „Mea kul­pa”.
„Pred­sed­nik ne­će pre­i­spi­ti­va­ti od­lu­ku o upo­tre­bi atom­ske bom­be na kra­ju Dru­gog svet­skog ra­ta. On ve­ru­je da je pred­sed­nik Tru­man do­neo od­lu­ku iz pra­vih raz­lo­ga. S ob­zi­rom na re­zul­ta­te (kraj ra­ta), te­ško je osvr­ta­ti se i pre­i­spi­ti­va­ti tu od­lu­ku”, sa­op­šti­li su Oba­mi­ni sa­rad­ni­ci.
Oba­ma ta­ko osta­je pred­sed­nik či­ji je nu­kle­ar­ni „do­si­je” pre­pun kon­tra­dik­tor­no­sti. Do­bio je No­be­lo­vu na­gra­du za mir jer je obe­ćao da će ra­di­ti na sve­tu bez nu­kle­ar­nog oruž­ja, da bi u stvar­no­sti na­lo­žio da Ame­ri­ka u na­red­nih 30 go­di­na po­tro­ši bi­li­on (hi­lja­du mi­li­jar­di) do­la­ra na osa­vre­me­nji­va­nje tog istog nu­kle­ar­nog ar­se­na­la ko­ji je tre­ba­lo da is­ko­re­ni. U Hi­ro­ši­mi će mu tre­ba­ti iz­u­zet­na ver­bal­na akro­ba­ti­ka da bi se u isto vre­me za­lo­žio za nu­kle­ar­no raz­o­ru­ža­va­nje (kao što se oče­ku­je da će ura­di­ti) i da bi ma­kar i ćut­ke dr­žao stra­nu Tru­ma­nu ko­ji je na­lo­žio nu­kle­ar­ni na­pad na Ja­pan. „Nju­jork tajms” oce­nju­je da i pre­ćut­na po­dr­ška Tru­ma­nu obe­smi­šlja­va Oba­mi­nu po­se­tu me­mo­ri­jal­nom cen­tru 27. ma­ja, jer smi­sao tog par­ka i je­ste da po­sta­vi pi­ta­nje da li je pro­tiv ne­pri­ja­te­lja tre­ba­lo upo­tre­bi­ti bom­be ko­je su gra­do­ve pre­tvo­ri­le u prah i pe­peo, a ge­ne­ra­ci­je Ja­pa­na­ca u žr­tve ra­di­ja­ci­je.
Raz­go­vor o ovoj te­mi od­u­vek je ubr­za­vao puls i di­zao pri­ti­sak uče­sni­ci­ma de­ba­te. Jed­ni oce­nju­ju da je Ha­ri Tru­man do­neo is­prav­nu od­lu­ku jer je po­šte­deo ži­vo­te ame­rič­kih voj­ni­ka ko­ji bi u su­prot­nom na­sta­vi­li da ra­tu­ju, kao i ži­vo­te ja­pan­skih ci­vi­la ko­ji bi stra­da­li to­kom ame­rič­ke in­va­zi­je. Osim to­ga, do­da­ju za­go­vor­ni­ci dru­gog sta­va, To­kio je bio od­go­vo­ran za rat u Azi­ji, u ko­jem je po­gi­nu­lo 20 mi­li­o­na lju­di, i ne­mi­lo­srd­nu oku­pa­ci­ju broj­nih ze­ma­lja, uklju­ču­ju­ći Ko­re­ju, gde su oku­pa­to­ri pri­mo­ra­va­li lo­kal­ne sta­nov­ni­ce da bu­du „že­ne za ute­hu” ja­pan­skim voj­ni­ci­ma. Dru­gi za ta­kvu ka­znu ka­žu da je bi­la kri­vič­no de­lo ili u naj­ma­nju ru­ku su­vi­šna. Ima mi­šlje­nja da je To­kio sva­ka­ko hteo da se pre­da i da ni­je bi­lo po­tre­be uči­ti ga pa­me­ti na naj­su­ro­vi­ji na­čin. Ne­ka­da­šnji ame­rič­ki mi­ni­star od­bra­ne Ro­bert Mek­na­ma­ra u do­ku­men­tar­cu „Ma­gla ra­ta” iz­neo je stav da bi Ame­ri­kan­ci od­go­va­ra­li za rat­ne zlo­či­ne zbog ono­ga što su uči­ni­li u Ja­pa­nu da ko­jim slu­ča­jem ni­su bi­li na po­bed­nič­koj stra­ni. 
Ipak, po­ku­ša­ji da se pre­i­spi­ta ame­rič­ka od­go­vor­nost oštro su ka­žnja­va­ni. Kad je ču­ve­ni va­šing­ton­ski mu­zej „Smit­so­ni­jan” 1995. or­ga­ni­zo­vao iz­lo­žbu na ko­joj je pri­ka­zan bom­bar­der „Ino­la Gej” ko­ji je ba­cio bom­bu na Hi­ro­ši­mu, sa ci­ljem da po­kre­ne de­ba­tu o na­pa­du, ve­te­ra­ni iz Dru­gog svet­skog ra­ta, ali i dru­gi de­lo­vi jav­no­sti, to­li­ko su se po­bu­ni­li da je Kon­gres mo­rao da or­ga­ni­zu­je sa­slu­ša­nje o tom „slu­ča­ju”, dok je di­rek­tor mu­ze­ja pri­mo­ran da pod­ne­se ostav­ku.

S dru­ge stra­ne, ni u Ja­pa­nu ni u ostat­ku Azi­je to ni­je jed­no­stav­no pi­ta­nje, pi­še „Fo­rin afers”. Ka­ko bi ze­mlje ko­je je Ja­pan oku­pi­rao re­a­go­va­le na či­nje­ni­cu da se Ame­ri­kan­ci iz­vi­nja­va­ju im­pe­ri­ji ko­ja je na nji­ho­vim te­ri­to­ri­ja­ma vr­ši­la stra­vič­ne zlo­či­ne? Mno­ge od tih ze­ma­lja, po­put Ju­žne Ko­re­je, ame­rič­ki su sa­ve­zni­ci, dok s dru­gi­ma, po­put Vi­jet­na­ma, Ame­ri­ka po­ku­ša­va upra­vo sa­da da po­bolj­ša od­no­se, zbog če­ga će Oba­ma to­kom azij­ske tur­ne­je po­se­ti­ti i Vi­jet­nam. Ova ze­mlja bi on­da mo­gla da se za­pi­ta za­što se Ame­ri­kan­ci ne iz­vi­ne i nji­ma za ka­ta­stro­fal­ni rat ko­ji su ta­mo vo­di­li. Si­gur­no je da ni Ki­na ne bi bi­la sreć­na da ču­je da Va­šing­ton oprav­da­va Ja­pan­ce u na­sto­ja­nji­ma da se pri­ka­žu kao naj­ve­će žr­tve ra­ta, jer bi ta­ko oja­ča­na vik­ti­mi­za­ci­ja mo­žda zna­či­la i ve­tar u le­đa za am­bi­ci­je To­ki­ja u re­gi­o­nu. Ko­nač­no, dok bi Ja­pan­ci s jed­ne stra­ne vo­le­li da ču­ju re­či ka­ja­nja, s dru­ge stra­ne ne bi vo­le­li da ču­ju da se Va­šing­ton sa­da to­li­ko mo­ral­no dvo­u­mi oko nu­kle­ar­nog oruž­ja, jer pot­pa­da­ju pod ame­rič­ki nu­kle­ar­ni ki­šo­bran i uzda­ju se u SAD u slu­ča­ju atom­skog na­pa­da Se­ver­ne Ko­re­je. 
Ali, Ja­pan­ci zbog to­ga ne mo­ra­ju da bri­nu. Iako su SAD i Ru­si­ja pot­pi­sa­le spo­ra­zum o sma­nji­va­nju bro­ja ras­po­re­đe­nih nu­kle­ar­nih bo­je­vih gla­va na 1.550, to ih ni­je spre­či­lo da po­sve­će­no ra­de na ja­ča­nju atom­skog ar­se­na­la. Oba­mi­na vla­da tro­ši u te svr­he vi­še ne­go što je tro­šio Re­gan u je­ku hlad­nog ra­ta. Va­šing­ton­ski Cen­tar za ne­pro­li­fe­ra­ci­ju oruž­ja sa­znao je da SAD in­ten­ziv­no ra­de na pla­no­vi­ma za grad­nju nu­kle­ar­nih pod­mor­ni­ca, stra­te­ških bom­bar­de­ra i me­đu­kon­ti­nen­tal­nih ba­li­stič­kih ra­ke­ta. S dru­ge stra­ne, is­tra­ži­va­nje Stok­holm­skog me­đu­na­rod­nog in­sti­tu­ta za is­tra­ži­va­nje mi­ra po­ka­zu­je da je „Ru­si­ja usred mo­der­ni­za­ci­je stra­te­ških nu­kle­ar­nih sna­ga i da će za de­set go­di­na uklo­ni­ti sve me­đu­kon­ti­nen­tal­ne ba­li­stič­ke ra­ke­te iz so­vjet­ske ere.”
Nu­kle­ar­no oruž­je sme­šte­no je na 98 lo­ka­ci­ja u 14 ze­ma­lja, ali se ve­ći­na po­stro­je­nja i la­bo­ra­to­ri­ja na­la­zi upra­vo u SAD i Ru­si­ji. Još 25 ze­ma­lja ima nu­kle­ar­ni i ra­di­o­lo­ški ma­te­ri­jal po­tre­ban za pra­vlje­nje bom­bi, pri če­mu je­dan od naj­ve­ćih ri­zi­ka le­ži u to­me što bi ovaj ma­te­ri­jal mo­gao da pad­ne ša­ka te­ro­ri­sti­ma. Ne­dav­no odr­ža­na kon­fe­ren­ci­ja o nu­kle­ar­noj bez­bed­no­sti u Va­šing­to­nu po­tvr­di­la je da ra­di­o­ak­tiv­ni ma­te­ri­jal (vi­so­ko­o­bo­ga­će­ni ura­ni­jum, plu­to­ni­jum) ši­rom sve­ta ni­je do­bro obez­be­đen i da bi eks­tre­mi­sti mo­gli da ga ukra­du iz nu­kle­ar­ki, ali i sa dru­gih lo­ka­ci­ja. Od nje­ga je la­ko na­pra­vi­ti ta­ko­zva­ne „pr­lja­ve bom­be” ko­je ko­ri­ste kon­ven­ci­o­nal­ni eks­plo­ziv da bi ras­pr­ši­le ra­di­o­ak­tiv­ni ma­te­ri­jal. Is­ti­če se da je Evro­pa po­sta­la po­seb­no ra­nji­va u ovom po­gle­du, ali se, ipak, naj­če­šće po­mi­nje Pa­ki­stan, jer ta­mo de­lu­je vi­še od de­set dži­ha­di­stič­kih or­ga­ni­za­ci­ja. 
Be­la ku­ća sma­tra da je po­seb­no opa­sno to što Isla­ma­bad u po­sled­nje vre­me usa­vr­ša­va ma­lo tak­tič­ko nu­kle­ar­no oruž­je ko­je je lak­še ukra­sti, što će mi­li­tan­ti­ma olak­ša­ti po­sao ako že­le da se do­mog­nu atom­skog ar­se­na­la. Ipak, ne­vo­lja je da­le­ko ve­ća ne­go što po­ka­zu­je pa­ki­stan­ski pri­mer, jer tu vr­stu ma­log atom­skog na­o­ru­ža­nju raz­vi­ja­ju i dru­ge ze­mlje, uklju­ču­ju­ći SAD. Reč je o bom­ba­ma ko­je su pre­ci­zni­je i sla­bi­je ra­zor­ne mo­ći, ali ko­je su zbog to­ga mo­žda i da­le­ko opa­sni­je – mo­gle bi da pod­stak­nu no­vu tr­ku u na­o­ru­ža­nju i upo­tre­bu nu­kle­ar­nog oruž­ja, jer ono sa­da na­vod­no vi­še ni­je ta­ko ubi­tač­no. Strah mi­rov­nih ak­ti­vi­sta je upra­vo u to­me da bi pro­li­fe­ra­ci­ja ma­log nu­kle­ar­nog oruž­ja i pro­iz­vod­nja eks­plo­zi­va či­ja je ra­zor­na sna­ga tek dva od­sto bom­be ba­če­ne na Hi­ro­ši­mu mo­gle da ohra­bre vla­de da ko­ri­ste ovaj ar­se­nal za ma­sov­no uni­šte­nje, po­gre­šno ve­ru­ju­ći da je mo­guć „ogra­ni­če­ni nu­kle­ar­ni rat”. 
Ta­ko do­la­zi­mo da za­ključ­ka da je i po­red spo­ra­zu­ma No­vi START, ko­ji je Be­la ku­ća pot­pi­sa­la s Mo­skvom i ko­ji je obe ze­mlje oba­ve­zao na sma­nji­va­nje ras­po­re­đe­nih nu­kle­ar­nih bo­je­vih gla­va do 2021, kao i po­red do­go­vo­ra s Ira­nom, opa­snost od upo­tre­be atom­skog oruž­ja za vre­me Oba­mi­ne vla­de po­ra­sla, ume­sto da se u du­hu obe­ća­nja za ko­je mu je dat No­bel – uma­nji.