Orao iznad Crkve Svetog Marka

Bresnica u Šumadiji – Malo iza podneva, gospodar neba jezdio je nad kupolom seoske bogomolje poručujući valjda sa svojih orlovskih visina da i on na svoj način pripada olistaloj naseobini na međi Čačka i Knića. Upravo bejaše završena velika jutarnja služba, pa vladika žički Justin istupi sa kliricima i narodom pred hram, sučelice sa mnoštvom aparata i telefona koji mogu, za neku količinu večnosti, da obeleže taj tren. I maločas odoše iz porte u središte šumadijskog sela, koračajući pločama kraj mladih brestova, kumovskih potomaka, tek stasalih u okrilju Crkve Svetog Marka.

Bresnica je po stasitim stablima jako ispucale kore, ali moćna korena povukla ime, koje stolećima niti bledi niti vene. I dočekala da obeleži 170 godina škole i 110 leta crkve. Obe je, u svoje doba, po jedared, pod krov stavio đeneral Marko Đ. Katanić (Bečanj, 25. april 1830 – Beograd, 13. decembar 1907), u Prvom srpsko-turskom ratu (1876–1877, Javorski rat) komandant Rudničke brigade prvog poziva, teško ranjen na Kalipolju 24. juna 1876. Mada je rodom iz drugog sela, Bresnici u susedstvu, može valjda i u Šumadiji da se kaže da smo svi mi naši.

– Najstarija familija u Bresnici su Akšamovići, koji su ovde prispeli u zbegu Arsenija Jovanovića 1737. i ostali. Rodom su iz Kosatice, od manastira Mileševe kod Prijepolja, i slave Svetog Jovana – beleži prota bresnički Radica Čanić.

On veli da je, nerazdvojna od susednog Bečnja, čijem se imenu poreklo ne zna Bresnica robovala pod Turcima 347 godina (ovde su došli 1476), pod Austrijancima sledeće 24 i nacističkom Nemačkom još četiri leta, to jest da je za proteklih osamsto godina od prvog pomena selo u ropstvu bilo 375. To je mnogo bolje od nekog romansiranog srpskog proseka krštenog kao „petsto godina pod Turcima”.

Prva bresnička kuća znanja proradila je u porti (1846), sa malim pendžerima, ali selo danas ima prvorazredne učionice. „Škola nam je kao staro vino, što starija to bolja, sve je sređeno i obnovljeno, na ponos je i đacima i nastavnicima”, propoveda direktorka osnovne škole u Bresnici Mira Dragutinović, inače Beograđanka udata za Blagoja iz Mrčajevaca. I tu je bresnička zavičajka, dr Snežana Bašković iz Čačka, koja je na svečanost došla sa suprugom, inače profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Đorđem Đukićem. Školi u kojoj su njeni roditelji predavali, a ona bila đak priložila je sabrana dela Milorada Pavića.

Povest šumadijska ne protiče bez šatorskog krila, pa je i neizostavna slavska gozba prigotovljena pod nepromočivim platnom iza stare zadužbine đeneralove. Trošak ide, kao i neku godinu ranije, za kompjutere u školi na račun Mila Marića, poslovnog čoveka iz Kanade i đaka bresničkog („Kad bih mogao da se vratim, opet bih išao u moju školu i čudio se kako je nastavnica Milica uspela da zavolim matematiku.”)

U susret ide i prijatelj, u svoje doba direktor te škole, koji je ostao da živi u Bresnici, Dragoslav Marić. Ume ponekad da nam pošalje litar rakije u Čačak („Od ruke”), a jedan od domaćina seoske slave Goran Vidojević, takođe vredan čovek, zove pod šatru, na čast.

Ali, kroz varošicu korača jedan drug doveka i meštanin s kojim ostajemo u priči – Gradimir Jovičić (59). Još stariji od zbirke ličnih godina, jer od malena nosi nadimak Deda. Otac ga je stvorio dok je bio već u šestoj deceniji, a Gradimir je godinama kao vrhunski fudbaler čačanskog Borca, sa tim baršunastim nadimkom, ostavio utisak neponovljivog driblera i izuzetnog čoveka. Danas drži trgovinu u rodnoj Bresnici, trenira mesni Rudar i uzda se u dvojicu sinova, Jovicu i Nikolu. Pitamo se za zdravlje: veli da mu je nedavno umrla majka u selu, pa tašta u Bitolju, gde je našao svoju izabranicu kad je igrao za tamošnji Pelister.

Gradimirov otac Gavrilo, pripoveda Gradimir, kao petnaestogodišnjak je prošao Albaniju sa Srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu, ali to ostaje priča za neku sledeću priliku. A za ovu neka bude pomenuto umno slovo đenerala Katanića, sa otvaranja školske građevine u Bresnici 22. oktobra 1900:

„Dragi moji zemljaci, možete ispovedati partijska i politička načela koliko god hoćete, ali ne treba da zbog toga živite u zavadi, mrzite se i činite zla samo zato što jedan drukčije misli no drugi. Lepim i složnim radom dajte primera i vašoj deci.”