Dosta je bilo 50 odsto

Svaki član Pokreta „Dosta je bilo” koji je na izborima postao odbornik moraće da se u korist tog pokreta odrekne od trećine do polovine svojih odborničkih primanja. To je propisano internim aktom DJB-a, pod imenom „Izjava o pristupanju pokretu”, u koji je „Politika” imala uvid. Reč je o dokumentu koji nije javno objavljen, a njime se precizira da odbornici tog pokreta koji nemaju drugi posao ili izvor prihoda treba lokalnom odboru DJB-a da uplate trideset odsto plate u opštinskoj skupštini, odnosno pedeset procenata ako su zaposleni.

Javna je tajna da mnoge stranke svoje funkcionere dogovorom ili ugovorom obavezuju na plaćanje „partijskog poreza”. Neke od njih to prethodnih godina nisu ni krile, pa su tako radikali i Socijalistička partija Srbije javno pričali da od svojih poslanika i ministara traže određeni procenat. Koliko god se to u neku ruku činilo razumnim – jer, da su se kandidovali sami, bez partijske podrške, verovatno ne bi dospeli u fotelje – postavlja se pitanje pravnog regulisanja takve obaveze i prijave takvih priliva.

A u konkretnom slučaju, dodatno se čini neobičnim to što ovaj akt nije ugledao svetlost dana, iako će DJB na osnovu njega sticati prihode, dok se istovremeno poziva na zalaganje za potpunu transparentnost javnih finansija. Svojevrsnoj konspirativnosti ovog akta doprinosi i to što se uz potpis člana traže i parafi tri svedoka, a u dokument je uključena i odredba o zabrani rasturanja internih informacija.

Na pitanja koja smo im juče poslali ovim povodom, iz tog pokreta rečeno nam je da ćemo odgovore dobiti danas. U međuvremenu, iz DJB-a medijima su u toku jučerašnjeg dana stigla dva saopštenja. U jednom su osudili „političku čistku na Radioteleviziji Vojvodine”, a u drugom ponovili da je potpuna transparentnost, uz odsustvo tajnih ugovora, njihov uslov da uđu u pregovore oko vlasti na Vračaru.

Upravo iz vračarskog opštinskog odbora DJB-a istupio je njegov donedavni član Branko Klanšček, i to zbog, kako on smatra, odsustva transparentnosti. Povod je bila upravo „Izjava o pristupanju pokretu”, koju su, tvrdi on, potpisali svi kandidati za odbornike na lokalnoj listi DJB-a, uključujući i njega, kao i na republičkom nivou.

„To (interno propisivanje ’partijskog poreza’) rade sve partije i svi to znaju i kao zgražavaju se. Ja sam, kao i mnogi drugi, mislio da je DJB drugačiji. Ali nije. Ne možete da se borite protiv partokratije i pričate o transparentnosti a da uzimate reket od članstva. Nije reč o tome koliki se novac daje, već je u pitanju stvar principa”, navodi Klanšček.

Sudeći po izjavama stručnjaka, ova pojava se može tumačiti ne samo kao principijelno, već i kao moralno pitanje, ali – ne i kao pravno. Nemanja Nenadić iz „Transparentnosti Srbija” kaže da partije nisu obavezne da svoje interne akte javno objavljuju i pretpostavlja da je u ovom slučaju reč o članarini koju pokret propisuje članstvu, određujući procenat onima koji su na funkcijama.

„Mislim da su to radile i neke druge stranke ranije. To je takozvani ’partijski porez’. On, po mom mišljenju, može biti u skladu sa zakonom jedino ako je jasno propisan kao članarina”, navodi Nenadić.

U „Izjavi o pristupanju pokretu” navodi se da se DJB finansira od mesečnih članarina od 500 dinara i „malih donacija članova”, kao i da je obaveza svakog člana lokalnog odbora da plaća članarinu, a ako nema novac, za njega će pare skupiti opštinski odbor. U narednom pasusu pominju se procenti od odborničkih primanja, za koje se ne navodi eksplicitno da su članarina, već se koristi glagol „donirati”.

Stranke, prema tumačenju profesora prava Stevana Lilića, ovakvim internim dokumentima nastoje prevashodno da uvedu određenu vrstu moralno-političke obaveze, ali su oni „pravno irelevantni”.

„Ako neko neće da plati taj svoj razrezani porez, to ne može sudskim putem da se prinudno izvrši. Stoga me formalno obavezivanje članstva podseća na blanko ostavke poslanika koje možda imaju određenu težinu, ali nam govore da, ako nema poverenja između članova političke organizacije, to ne može da se pravno i na sudu realizuje i ne ulazi u zonu formalnopravne zaštite”, kaže on, ocenjujući da partijsko propisivanje davanja „nije primereno parlamentarnoj demokratiji”.

Da je „partijski porez” loša pojava smatra i Nemanja Nenadić, koji podseća da stranke moraju da javno obznane imena svih pojedinaca koji im u toku jedne godine isplate sredstva veća od prosečne republičke zarade.

„Bilo koje davanje od jednog čoveka čiji je iznos viši od toga mora da bude objavljeno u finansijskom izveštaju i na sajtu”, zaključuje Nenadić.