Sultanova se ne poriče

Ankara je još jednom ponovila da neće promeniti svoje zakone o terorizmu, što je zahtev Evropske unije kako bi u okvirima sporazuma o izbeglicama Turska dobila liberalizaciju viznog režima, pa sporazum o rešavanju evropske izbegličke krize opasno visi u vazduhu.

Funkcioneri EU i Nemačke, koja posebno insistira, jasno su poslednjih dana dali do znanja da Turska mora da odustane od protivljenja njihovim zahtevima, ali postaje jasno da Ankara i ne razmišlja da suzi pravne definicije terorizma. „Crna je komedija” da Evropa drži lekcije Turskoj o promenama antiterorističkih zakona, poručivao je predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Sve je postalo jasnije posle ostavke turskog premijera Ahmeta Davutoglua, glavnog arhitekte izbegličkog sporazuma, i zaprepašćujuće Erdoganove poruke Evropi: „Mi ćemo našim putem, vi vašim.” Sultanova se ne poriče.

Izmena zakona o terorizmu jedan je od pet preostalih od ukupno 72 zahteva koje je EU postavila Turskoj kako bi se obezbedilo ukidanje viznog režima u zamenu za prihvatanje izbeglica koje su prešle Egej do Grčke.

Zahtev je motivisan „zabrinutošću” EU da sporni zakon može široko da se koristi, ne samo protiv separatista iz zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK), već i kritičara režima. „Reći nam da promenimo naš antiteroristički zakon u vreme kada se borimo protiv PKK i Islamske države ravno je podršci terorizmu”, izjavio je šef diplomatije Mevlut Čavušoglu potvrđujući nepokolebljivu poziciju Turske.

Krajem februara Berlin je Ankari (i Atini) dao rok od deset dana da pokaže dobru volju „znatno” smanjujući priliv izbeglica preko Egeja, što je vodilo sporazumu EU–Turska od 18. marta. Posle toga bilo je znakova da je sporazum smanjio broj ljudi koji preko Turske i Egeja kreću za Grčku.

Prema podacima agencije EU za kontrolu granica, Fronteks, broj od 26.460 migranata koji su u martu prešli granice na istočnom Mediteranu upola je manji od onog u februaru.

Mnoge vlade unutar EU su odahnule. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk izjavio je da sporazum „donosi rezultate”. Po koju cenu?

Isti Tusk je tursku vladu hvalio kao „najbolji primer na svetu” zbog tretmana izbeglica, da bi sada počelo da se otkriva kako se sirijska deca zloupotrebljavaju za ilegalni rad po fabrikama. Potom je EU optužena da toleriše represivni režim u Turskoj. Evropa se uzburkala insistirajući na izmenama turskog antiterorističkog zakona.

Od tog trenutka je jasno da je izbeglička kriza daleko od toga da je rešena. To je nedavno potvrdio i turski ministar za poslove sa EU Volkan Bozkir kada je u intervjuu za Bi-Bi-Si izjavio da su pregovori u „kritičnoj fazi” a da su šanse za dogovor „sve manje i manje”.

Evropa je na raskršću: ili će zarad sebičnog pragmatizma potvrditi izbeglički dogovor sa Turskom i ukoliko Ankara ne ispuni njene zahteve, ili će sačuvati svoje temeljne vrednosti poput odbrane slobode govora i medijskih sloboda.

U prvom slučaju bi otklonila opasnost od izbegličkog egzodusa s kakvim se suočila 2015. U drugom bi utišala kritike grupa za ljudskih prava da je spremna da podrži Erdoganov režim koji proganja sve svoje kritičare, zatvara listove i hapsi novinare, ali bi rizikovala da nepredvidljivi turski predsednik otvori vrata stotinama hiljada izbeglica.

Kako je glas onih koji EU optužuju za „merkelijavizam” i upozoravaju na nesagledive posledice ukoliko EU pređe svoj moralni Rubikon, kancelarka Angela Merkel naložila je svom ministru unutrašnjih poslova da bude odlučan.

Pošto je pred Bundestagom konstatovao da „izgleda” da Erdogan nije spreman da ispuni kriterijume EU, Tomas de Mazijer je zaključio: „Ukoliko nije, neće biti bezviznog režima.”

U istom tonu govori i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. „Ukoliko gospodin Erdogan nastavi sa svojom strategijom uskraćivanja prava Turcima da slobodno putuju u Evropu, onda će on za to morati da prihvati odgovornost pred turskim narodom. To nije moj problem. Biće to njegov problem.”

Ne baš. Pošto je prošle godine samo Nemačka primila više od milion izbeglica, Evropa nije spremna da se suoči sa novim migrantskim talasom. Dok šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer ponavlja „snažan interes” da dogovor ne propadne, Erdogan je svestan bolje pregovaračke pozicije i spreman je da se kocka.

Evropi je sporazum sa Turskom potrebniji nego Ankari šest milijardi dolara u naredne tri godine ili ukidanje viza. To što 78 miliona Turska ne bi moglo slobodno da putuje po šengenskoj zoni, Erdoganu i nije neki problem. On jedini određuje budućnost Turske – udaljavajući je od Evrope.

Krajnje je vreme da EU uzme od Erdogana ključeve za zatvaranje izbegličke krize. Za šta će joj biti potrebna ozbiljna strategija. U suprotnom, „prodaće svoju dušu”, kako upozorava bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis.