Eskimka u Beogradu

„Da li si živela u iglou?”, prvo je pitanje koje Srbi postavljaju jedinoj Eskimki u Beogradu, dvadesetogodišnjoj Darji Gončarovoj. Inuitske gene nasledila je od oca, a u Srbiju je došla pre tri godine. Tada se njena majka Ruskinja udala za Srbina. Videti Eskimsku u Beogradu bilo je ravno pojavi vanzemaljca. Devojku duge, kao ugalj crne kose, punih usana, istaknutih jagodica i blago iskošenih očiju, često su mešali sa Kineskinjama i Mongolkama. Ali, od kada su saznali njeno poreklo, novi prijatelji je dočekuju rafalima pitanja kako bi što više saznali o njenom „egzotičnom” poreklu i životu pre dolaska u našu zemlju.

 – U početku  sam ubeđivala ljude da su mi ljubimci bili medvedi, da su mi pingvini nosili poštu i da sam u Srbiji prvi put obukla farmerke – smeje se Darja.

Nije bilo baš tako, ali njena svakodnevica u malom gradu Anadiru na poluostrvu Čukotka, veoma se razlikuje od one koju živi sada. Dok ovde sneg zadaje muke i glavobolje ljudima, Darja ga obožava. Zime na severu Rusije traju devet meseci, a prelep prizor su bele noći i polarna svetlost. Preseljenjem u Srbiju, ova devojka dobila je još jedno godišnje doba  – leto. Dok mi jedva čekamo da topliji dani zavladaju Beogradom, Darji to baš zna da zakomplikuje život. Na velikim vrućinama gori joj kosa i pucaju kapilari u očima.

– Po dolasku u Beograd morali smo da menjamo i jelovnik. U Rusiji smo se hranili mesom od jelena i foke, ribom, kožom kita, crvenim kavijarom...a ovde se najviše jede svinjetina. U početku mi se nije dopadao miris pljeskavice. Ali od kako me je očuh jednom na prevaru ubedio da je probam od tada mi je omiljeni srpski specijalitet – hvali Darja svoje najdraže jelo u Beogradu.

Navikla se, kaže, na Srbe i Srbiju, ali joj nedostaje život na Čukotki gde je često volela da peca sa ocem, babom i dedom.

– Kada smo majka i ja stigle ovde, bilo mi je jako teško. Nisam znala srpski, a niko iz mog okruženja nije govorio ruski jezik. Dva meseca sam sedela u kući i sa drugarima iz Rusije pričala na Skajpu. Preseljenje je teže palo meni nego majci. Ona je imala mog očuha, a ja sam mlada i bilo mi je potrebno društvo. Onda sam počela da izlazim napolje i upoznajem ljude, Jezik nisam učila na privatnim časovima, već na ulici, kroz razgovoru sa Beograđanima – seća se Darja svojih najtežih trenutaka u našem gradu i prepričava nam to gotovo dečjim glasom na poprilično dobro savladanom srpskom jeziku.

Dok Srbi mladu Eskimsku i posle tri godine i dalje ispituju o inuitskim običajima i navikama, ni Rusi nisu ništa manje ljubopitljivi. U školi su učili o istoriji Jugoslavije i Darju često pitaju da li je istina da je naša zemlja prošla kroz sve patnje o kojima su oni čitali, kao i kakvi su Srbi ljudi. 

– Zavolela sam Srbe. Oni su mnogo otvoren narod. Dopada mi se što su svi veseli i znaju odlično da se provedu – kaže Darja.

Prilagodila se Srbiji. Upisala je ovde srednju ugostiteljsku školu, stekla dosta drugova i drugarica i saznala šta je pravo prijateljstvo. Počela je, kaže, čak i da razmišlja na srpskom jeziku. Koliko se uklopila među Srbe, pokazuje i to da se pre nekoliko dana, čim je sunce malo „pokazalo zube”, razbolela. A, ko bi pomislio da Eskimi mogu da se prehlade.