Rijaliti parlament

Pre nekoliko meseci, dok se predizborna kampanja još zahuktavala, napisao sam na ovim stranicama da će sledeći parlament biti vulkanski. Rezultati izbora ispali su onakvi kako sam „tipovao”, omer glasova je otprilike onakav kakav sam se usudio da „prorokujem”, i sada, sasvim izvesno, može se reći da će parlamentarni saziv pred nama biti vulkanski. Da ne kažemo paklen.

Čim su rezultati „dvokružnih” izbora postali poznati i čim je bilo jasno ko će sve ući u parlament, počela su vajkanja da će ličiti na „Farmu” ili „Parove”, te da će rijaliti programima opasti gledanost kad krene parlamentarni serijal.

Kao prvo, parlament, čak i u svojim najurnebesnijim varijantama kojih smo se nagledali tokom devedesetih godina, ne može se upoređivati s „Farmom”, „Parovima” i ostalim rijaliti trakavicama zato što je u njemu, kakav god da je personalno, sadržana izborna volja građana i najviša zakonodavna vlast.

Ko god da sedi u parlamentu i kako god da se ponaša – predstavlja građane, da ne kažem volju naroda, prema kojoj se valja odnositi s dužnim poštovanjem, jer, konačno – vi ste tako glasali, a posle glasanja, da parafraziram jednu čuvenu srpsku poslovicu, nema kajanja.

Možete da mislite o onima u parlamentu ovo ili ono, možete da ih prezirete ili kukumavčite što tamo nije ušao neko bolji i kvalitetniji, ali parlament je izraz suverene volje naroda. Čak i kad se izborni rezultati friziraju s jedne ili s druge strane, čak i kad se rezultati izbora različito tumače, čak i kad je izborni proces povremeno ličio na uterivanje kanarinca u kavez, parlament predstavlja volju nacije. Jer, do sada nismo smislili bolji način selektovanja vlasti i formiranja političkog legitimiteta. Što reče ser Vinston Čerčil – demokratija je najlošija forma države, ako izuzmemo sve ostale. To praktično znači da je demokratija „nužno zlo” za koje se odlučujemo kad biramo između dva zla ono manje.

Niste glasali, ostali ste kod kuće, glasali ste po inerciji ili nedajbože po nekom nagovoru – nema veze, odluka je vaša – i šta god da ste učinili, aktivno ili neaktivno, rezultati su odraz te aktivnosti ili neaktivnosti i stoga ih valja poštovati. Stoga treba poštovati parlament, jer je on odraz aktivnosti (ili neaktivnosti) nacije, takve kakva jeste.

Onaj ko očekuje da naš parlament bude nalik engleskom grdno se prevario, jer mi nismo Englezi (i u engleskom parlamentu je bučno, žustro, dobacuje se, tapše i lupa i još se, pritom, sedi licem u lice). Ali, to ne znači da parlament treba da upoređujemo s „Farmom” i „Parovima” i da se na njega bacamo drvljem i kamenjem. Kad pljujemo po parlamentu, pljujemo po samima sebi, razapeti između predstave o onome kakvi treba da budemo i realnosti onoga kakvi jesmo. To je posve nalik pokondirenoj deci koja se srame osiromašenih roditelja, žaleći što im roditelji nisu „rokfeleri” – a nisu i ne mogu da budu.

Istina, u našem parlamentu je vazda bilo opskurnih likova, koji su možda bliži profilu rijaliti programa negoli pozivu revnosnih zakonodavaca, ali daleko od toga da su takvi svi. Istina je da i dobar broj poslanika „statira” kad je reč o nastupima u plenarnoj sali, a da su prvi na barikadama kad je reč o skupštinskom restoranu.

Sve je to istina i sa mnogo čime nije upoznata javnost i možda neće nikad ni saznati, ali je istina i da je parlament najviše zakonodavno telo države, a Bizmark je davno rekao da ne treba da se pita kako se prave kobasice i zakoni. Jednostavno govoreći, parlament je najviše zakonodavno telo države i treba da se poštuje od strane svih, ustavnih ili građanskih, subjekata, sviđao se nekome ovaj i ovakav ili ne.

Naposletku, ovaj postizborni parlamentarni sastav bolje nego nekoliko ranijih reprezentuje presek našeg društva sa svim njegovim iščašenostima i zdravim tkivom.

Bolje je da jedno društvo razgovara u parlamentu, čak i da se u njemu „pomalo” svađa, nego da se, nedajbože, dohvatimo motki i vijamo po ulicama, što neminovno urušava mogućnost za civilizovan život, usled čega najveći gubitnici bivaju država i njeni građani.

Naučni saradnik na Institutu društvenih nauka