Kad sudije ne sude najstrože kazne

Kako je moguće da huligani s krivičnim prijavama i osuđujućim presudama šetaju slobodno ulicama, idu na utakmice i biju pred kamerama? Navijači s Partizanove južne tribine s kriminalnim dosijeima, u javnosti poznati po nadimcima Velja, Meda i Sale Mutavi, 28. aprila su brutalno napali dvojicu članova obezbeđenja ovog fudbalskog kluba. O surovosti i osionosti ovih batinaša govori činjenica da su tukli usred bela dana, pred kamerama ispred stadiona u Humskoj 1. Snimak na kojem se vidi kako dvojica batinaša gaze po glavi i licu čoveka koji u polusvesnom stanju leži na betonu, gledala je cela Srbija. Napadači se nisu potrudili ni lica da sakriju.

Blaga reakcija represivnih državnih organa: uhapšeni su posle deset dana, policija je ostavila utisak kao da krije nešto od javnosti, pominje se nagodba tužilaštva s okrivljenima, samo su podsetili da problem „Velje, Mede i Saleta Mutavog” i njima sličnima nije od juče.

Batinaši ispred Partizana su samo aktuelizovali višedecenijsku nemoć društva i države da se izbori sa svim onim što oni predstavljaju. Jer problem huligana odavno je prevazišao stadione.

Vođe i članovi huliganskih grupa dovode se u vezu s kriminalom, trgovinom droge, oružja. Huligani su često vinovnici incidenata i obračuna na splavovima. Neretko šefuju obezbeđenjem na splavovima i u klubovima.

Huliganske vođe neretko sede u ložama fudbalskih klubova, štite zvaničnike i ljude iz upravnog odbora, slikaju se i sastaju s političarima, odlučuju o sudbini kluba i njihovih igrača.

Srbija, međutim, ima oštre zakone i mere za huligane, rigidnije nego neke zapadnoevropske zemlje koje su navijače obuzdale.

Zbog čega se onda huliganski incidenti ponavljaju? Policija prebacuje odgovornost na tužilaštvo, tužilaštvo proziva sud, a sud tvrdi da prikupljeni dokazi nisu dovoljni za presude. I tako ukrug.

A podaci do kojih je došla „Politika” potvrđuju zašto je utisak javnosti da država ima blagonaklon odnos prema ovim nasilnicima.

MUP Srbije je „Politici” dostavio podatke po kojima je policija od 2010. do 2015. godine prijavila 3.075 huligana. Protiv toliko ljudi je podneto prijava zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu.

Podaci koje nam je dostavio Viši sud u Beogradu možda daju realnu sliku zašto se problem ponavlja. Naime, od januara 2011. do 30. aprila ove godine, zbog ovog krivičnog dela, osuđeno je svega 167 huligana. To je oko 5 odsto ukupno prijavljenih.

Najveći broj osuđenih huligana (108) prošao je s uslovnim kaznama. Takođe, na kazne ispod zakonskog minimuma (do šest meseci zatvora) osuđeno je 27 nasilnika. Tek njih 22 dobilo je zatvorske kazne od šest meseci do jedne godine, a osmoro je osuđeno na kazne zatvora od jedne do tri godine. Dvoje je prošlo s novčanim kaznama. Za ovo krivično delo propisana je zatvorska kazna od šest meseci do 12 godina.

Možda podaci policije, koji obuhvataju celu Srbiju i podaci suda koji se odnose samo za Beograd, nisu za poređenje, ali ipak treba imati u vidu da se najveći broj huliganskih incidenata dešava u Beogradu. Retko kad se dešava da incidenata bude u unutrašnjosti Srbije.

Retki su slučajevi da vođe huligana, čak i kada dospeju iza rešetaka, budu osuđeni. S druge strane, u huliganskim incidentima koji su potresli javnost (kao što su na primer ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona i guranje baklje u usta žandarmu na stadionu) po nekom nepisanom pravilu prvobitno izrečene visoke zatvorske kazne bivaju prepolovljene, čim pritisak javnosti utihne. Često se postupci protiv huligana odugovlače i odlažu.

Velja i Meda s početka ovog teksta su u jednomesečnom pritvoru, dok je Sale Mutavi uhapšen, saslušan i pušten da se brani sa slobode. „Jedini je pušten onaj koji nikoga nije pipnuo. Je l’ treba da ga ubijemo što nikoga nije udario? Šta želite od nas, da pratimo i da se naši organi, policija, tužilaštvo i pravosudni organi ponašaju u skladu s novinarskim željama?”, kazao je pre četiri dana premijer Aleksandar Vučić.

Javnost je, međutim, na osnovu snimka stekla utisak da je upravo taj „koji nikoga nije pipnuo” kolovođa ovoj dvojici „izvršioca posla”. Objavljeno je da Sale Mutavi ima krivični dosije i da mu je odloženo izvršenje stare kazne. On je još 2011. osuđen na kaznu zatvora od pet godina i 10 meseci zbog trgovine drogom i posedovanja oružja, a presuda je postala pravosnažna 2013. Međutim, tri puta je odlagao izdržavanje kazne zbog navodnih zdravstvenih problema. Uprkos tome je dolazio na utakmice, a u jednom periodu je čak sedeo u loži i čuvao pojedine članove rukovodstva FK Partizan.

Država je obračun s huliganima najavljivala nebrojeno mnogo puta, počev od 2003. godine kada je usvojen Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Ovaj zakon dva puta je dopunjavan i menjan, 2005. i 2009. godine.

Zanimljivo je da su srpski Krivični zakonik i Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama u pojedinim odredbama stroži od italijanskog, pa čak i onog u Engleskoj, koja je poznata po rigoroznim propisima koji su navijače doveli u red posle tragedije na „Hejselu” 1985. godine. Za tuču, paljenje baklji, lomljenje inventara na stadionu i upad na teren u Italiji je predviđeno pet godina zatvora. U Srbiji kolovođa za nasilje na stadionu može da da robija od tri do 12 godina.

Ipak, u Italiji i Engleskoj retko kad se mogu videti huliganski nemiri. Odlika svakog večitog derbija u Srbiji jesu tuče, čak i požari.

U maju 2011. godine u MUP-u je formiran Nacionalno-fudbalski informacioni centar. Najavljivano je da će ova takozvana fudbalska policija da zada konačan udarac huliganima i kriminalcima među navijačima.

Specijalno za huligane na stadion su uvedene i prekršajne sudije, da bi im odmah i sudili. U međuvremenu, usvajani su i razni drugi akti, akcioni planovi i strategije.

Jedna od mera, koja je uvedena kako bi slika sa stadiona bila idilična poput one u Britaniji i da na stadione mogu da se vrate navijači i porodice s decom, bila je zabrana prisustvovanja utakmicama osuđivanim huliganima. Međutim, koliko je poznato ova mera do sada nije nijednom izrečena. Jedan od najreprezentativnijih primera je pojavljivanje Ivana Bogdanova na utakmici Srbija–Albanija, 2014. godine (kada je na stadion uleteo dron sa zastavom „velike Albanije”). Bogdanov je prethodno u Đenovi osuđen zbog incidenata na stadionu koje je predvodio.

Svakom od ovih zakonskih rešenja i mera koje su donete protiv huligana prethodile su gromoglasne najave političara kako kreću u konačni obračun s huliganima.

Istine radi, uprkos slabim sprovođenjem zakona stiče se utisak da je u poslednjih nekoliko godina huliganskih incidenata manje nego ranije. Primer za to je održavanje Parade ponosa. Huligani su ranije u nekoliko navrata razbijali ovu manifestaciju, ali u poslednje vreme to nije slučaj.

Ipak, to ne znači da je problem rešen, na šta su nas podsetili batinaši iz Partizana. Zbog čega država, koja ima mehanizme, do sada nije uspela da obuzda huligane?

Setimo se da je aktuelni premijer još 2013. posle derbija na „Marakani”, kada je zapaljena južna tribina i kada su huligani na stadion unosili satare i kuke za meso, posle sednice Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, najavio formiranje dve jedinice, za borbu protiv ekstremizma i terorizma i drugu za borbu protiv narko-dilera.

Vučić je tada rekao da će borba biti nemilosrdna, da „neće biti lova na veštice, neće biti progonjeni navijači, već kriminalci i oni koji diluju drogu”.

Boris Tadić je u oktobru 2010. godine izjavio: „Huligani će vrlo brzo biti izolovani i kažnjeni i oni neće voditi Srbiju”.

Ivica Dačić je iste godine najavio obračun s huliganima, rekavši da oni „sramote Srbiju i da je rešenje rigorozna primena zakona”. Protiv Dragana Jočića, bivšeg ministra policije, aktivno se skandiralo na stadionima zbog hapšenja koja je sproveo pre svega među navijačima i čelnicima Crvene zvezde.

O povezanosti politike i huliganskih grupa posvedočio je Ivica Dačić dok je bio premijer, navodeći da su se „političke partije udvarale huliganima”, dok su demokrate svojevremeno proglašavale „navijače za heroje 5. oktobra”. Koštunici je ostala zabeležena izjava sa sednice vlade posle paljenja američke ambasade da su „ti ljudi, koje nazivate huligani, samo branili međunarodno pravo”.

Koliko vremena je još potrebno državi da konačno iskoreni ovaj problem?