Nisam ni ruski ni kineski čovek

Dobio sam čast i privilegiju da na svetskoj pozornici predstavljam svoju zemlju u izuzetno važnoj utakmici. To sa sobom nosi veliku odgovornost i mislim da ne bi bilo primereno komentarisati domaće prilike u trenutku u kojem, figurativno rečeno, nosim dres reprezentacije. To, naravno, ne znači da ih ne pratim i da o njima nemam svoje mišljenje, kaže u razgovoru za „Politiku” Vuk Jeremić, kandidat Srbije za generalnog sekretara UN, odgovarajući na pitanje kako komentariše političku situaciju u zemlji posle vanrednih izbora.

Ako ne postanete prvi čovek svetske organizacije, da li se vraćate u svoj CIRSD ili u srpsku politiku?

Već duže vremena nisam aktivan u domaćoj politici. Nisam član nijedne stranke od momenta kad sam, protiv svoje volje, isključen iz Demokratske stranke i ne mislim da je previše verovatno da će se to promeniti u skorijoj budućnosti. Trenutno sam posvećen kampanji, za koju nije ostalo mnogo vremena, i predstavljanju naše zemlje na najbolji način u ovom procesu. CIRSD je na svojim debatama u prethodnom periodu ugostio ugledne intelektualce s raznih meridijana i postao kredibilan i međunarodno prepoznatljiv institut, tako da može da nastavi da funkcioniše bez obzira na ishod izbora u UN. Beogradu smo vratili deo „stare slave” – grada gde se na visokom nivou diskutuje o svetski značajnim temama. Ponosan sam na činjenicu što smo na ovaj način učinili nešto dobro za afirmaciju Srbije.

Kakav vam je plan kad je reč o kampanji za mesto generalnog sekretara? U Beogradu tako reći niste ni bili od kada vas je Vlada Srbije kandidovala, zbog čega i ovaj intervju radimo mejlom.

U kampanju smo ušli sa sveobuhvatnom i javno dostupnom platformom na kojoj je radio čitav tim eminentnih domaćih i stranih stručnjaka. Ona sadrži 53 konkretne inicijative koje sam spreman da pokrenem u slučaju da budem izabran za generalnog sekretara UN. Plan je da predstavimo ovu platformu državama članicima UN i da na tom osnovu s njima povedemo dijalog o svim suštinskim temama od međunarodnog interesa. Jedino je srpska kandidatura praćena ovakvim dokumentom, za šta smatram da predstavlja značajan doprinos transparentnosti i kvalitetu izbornog procesa.

S kim ste se do sada sreli?

Trenutno je naglasak u kampanji stavljen na države koje su članice Saveta bezbednosti, jer će one igrati ključnu ulogu u ovom izboru. Takođe se obraćamo i regionalnim organizacijama u različitim delovima sveta. Nije nam preostalo mnogo vremena za kampanju, tako da je raspored prilično redukovan i zgusnut. Samo u poslednje dve nedelje imao sam sastanke sa visokim zvaničnicima u Londonu, Parizu, Madridu, Vašingtonu, Njujorku, Moskvi, Montevideu, Santjagu, Luandi...

U trku ste ušli takoreći u poslednjem trenutku...

Sigurno je da bi predstavljanje bilo daleko sveobuhvatnije i kvalitetnije da smo ranije ušli u ovoj proces. Naši najozbiljniji rivali započeli su kampanju mesecima pre nas, uz punu podršku svojih država. Ali nema sada mnogo koristi od žaljenja za propuštenim prilikama, učinićemo sve da dodatnim radom nadoknadimo ovaj realan hendikep.

Mnogi vas smatraju jednim od najozbiljnijih kandidata, ali se pitaju i kako nameravate da istovremeno pridobijete i Moskvu i Vašington, pošto je to uslov za pobedu?

Svi kandidati suočavaju se s tim izazovom. Jasno je da obnavljanje geopolitičkih tenzija posebno ne ide na ruku onima koji su iz istočne Evrope. Istovremeno, smatram da postoje globalni izazovi s kojima se svet mora suočiti kroz mehanizme efikasne multilateralne saradnje, bez obzira na trenutna rivalstva i kratkoročne interese. Kao predsednik Generalne skupštine UN uspevao sam da za mnoga važna pitanja obezbedim konsenzus, verujem da bih to mogao da učinim i na mestu generalnog sekretara UN.

Možete li da zamislite scenario po kojem bi SAD uložile veto na vaš izbor?

Uveren sam da bi u implementaciji naše platforme sve velike sile mogle da sarađuju. No, činjenica je da je proces izbora generalnog sekretara UN izuzetno komplikovan i s velikim ulogom, tako da je teško predvideti šta će biti konačan stav bilo koje države. Da bi neko bio izabran, mora ne samo da poseduje određene kvalitete i ugled, već i da se uklopi u određeni „profil” oko koga će se u datom trenutku složiti, pre svega, stalne članice Saveta bezbednosti UN.

Dok ste bili ministar spoljnih poslova Srbije nervirali ste Vašington stalnim lobiranjem protiv priznanja kosovske nezavisnosti, posebno među islamskim svetom?

Kao ministar sam obavljao posao u složenim okolnostima za Srbiju, u skladu s politikom tadašnje vlade i odlukama Narodne skupštine. Mislim da sam to činio dosledno i odgovorno, s merljivim rezultatima. Sigurno da politika koju sam sprovodio nije odgovarala svim međunarodnim akterima, ali je bila predvidiva, zasnovana na racionalnom nacionalnom interesu i opšteprihvaćenim međunarodnim principima i normama. Smatram da smo takvim postupanjem stekli poštovanje i onih strana koje su tada bile na suprotnim pozicijama.

Danijel Server kaže da Vašington „neće dozvoliti da neko ko se jasno svrstava uz Moskvu dobije taj posao”, dok vas pojedinci u Americi nazivaju „kontroverznim predsednikom Generalne skupštine”, koji je organizovao izvođenje Marša na Drinu „što je veoma uznemirilo Bošnjake koji su preživeli balkanske ratove”.

U najznačajnijim međunarodnim krugovima, kao i u velikoj većini svetskih prestonica, srpsko predsedavanje Generalnom skupštinom UN je veoma pozitivno ocenjeno. Igrali smo središnju ulogu u pokretanju pregovora o novoj razvojnoj agendi UN, koja je u septembru prošle godine i zvanično prihvaćena. Usvojen je istorijski međunarodni Sporazum o kontroli trgovine oružjem, a na našu inicijativu uspostavljen je mehanizam saradnje UN i G20. Uvažavam da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ovo su činjenice. Što se tiče koncerta koji smo organizovali u UN za srpsku Novu godinu, žao mi je što su određeni lobistički krugovi pokušali da taj događaj zlonamerno interpretiraju. Nismo imali nameru da bilo koga vređamo ili uznemiravamo.

Američki ambasador u Beogradu Kajl Skot je posle obznanjivanja vaše kandidature rekao da ste vi „poznata i poštovana ličnost u SAD”.

Najveća priznanje u međunarodnim odnosima je kad vas poštuju i oni koji se nisu u prošlosti uvek slagali s vama. Što se tiče predstavnika ovdašnjeg diplomatskog kora, s njima sam imao priliku da se upoznam i sarađujem kroz rad CIRSD-a, koji je u poslednje dve godine izrastao u instituciju koja uživa znatan međunarodni ugled.

Ko su vaše veze u Americi – Dejvid Petreus, koji važi za čoveka bliskog Hilari Klinton, ili možda Ram Emanuel, gradonačelnik Čikaga, bivši šef kabineta Baraka Obame, kome ste pomogli da pobedi u trci za mesto prvog čoveka Čikaga?

U dosadašnjem toku svoje karijere, radio sam u različitim kapacitetima s mnogim uticajnim pojedincima iz svih delova sveta, trudeći se da kod njih izgradim afirmativnu sliku o Srbiji. Što je širi krug uglednih ljudi u međunarodnoj zajednici s kojima smo izgradili poznanstva i dobre odnose, to je naša pozicija povoljnija, a mogućnosti veće. U ovoj kampanji naročito sam zahvalan svojim profesorima i bivšim kolegama s Harvarda – mnogi od njih zaista se nesebično zalažu da ostvarimo uspeh.

Kako ste postali bliski s nekim od najuticajnijih ljudi u svetu? Objasnite nam kako se stvaraju takve vrste kontakata.

Uvek sam se trudio da uspostavljam mostove i prema istomišljenicima i prema onima s kojima se u vezi s nekim pitanjima nisam slagao. Dok sam bio ministar i predsednik Generalne skupštine UN to su uglavnom bili visoki zvaničnici, a kao predsednik CIRSD-a više sam bio upućen na intelektualce, aktiviste i poslovne lidere. Međutim, kontakti se čuvaju, a trajni odnosi i bliskost izgrađuju kroz naporan rad, odgovoran odnos prema poslu, držanje reči i elementarno poštovanje sagovornika i partnera.

U početku ste, po uverenju mnogih, bili „ruski čovek”, pa se onda čulo da iza vas stoji Peking, a vi ste, izgleda, radili na tome da postanete „američki čovek”.

Kod nas su, nažalost, mnogi skloni olakom etiketiranju pojedinaca. Imati dobru saradnju i kvalitetne kontakte u nekom delu sveta nikako ne znači da ste „njihov čovek”.

Možete li da računate na podršku Moskve?

U Moskvi sam bio pre dve nedelje, i verujem da će biti dodatnih prilika za razgovore. Stalne članice Saveta bezbednosti ne izjašnjavaju se do pred sam kraj izbornog procesa, tako da je još rano za procene.

Američki mediji pišu da je favorit u ovoj trci Helen Klark sa Novog Zelanda.

U ovoj trci ima više izuzetnih kandidata, od bivših šefova država i vlada do čelnika najvažnijih agencija UN. Većina njih vodi kampanju s važnih pozicija u međunarodnom sistemu ili u svojim državama. Helen Klark je svakako u najužem krugu favorita, jer osim činjenice da je tri puta bila premijer svoje zemlje i da se nalazi na funkciji direktora UNDP-a, postoji znatan broj država koje se snažno zalažu da budući Generalni sekretar UN bude žena. Njena kandidatura zanimljiva je i zato što pokazuje da još nema konsenzusa oko toga da novi generalni sekretar mora biti iz istočnoevropske grupe. Mislim da iz sličnih razloga ne treba potcenjivati ni šanse Antonija Gutereša, bivšeg premijera Portugala i šefa UNHCR-a.

Šta biste sa pozicije generalnog sekretara mogli da učinite za Srbiju?

Svakoj zemlji čiji državljanin dospe na čelo UN, po logici stvari, raste specifična težina i prepoznatljivost u međunarodnim odnosima. Prvi čovek Organizacije mora da radi nepristrasno i u interesu svih država članica, ali moguće je generisati brojne indirektne benefite za matičnu zemlju. Već sama kandidatura znatno doprinosi međunarodnom ugledu, s obzirom na to da kampanja pruža nesvakidašnju priliku da se ostvare susreti na visokom nivou i pokrenu teme od važnosti za spoljnu politiku i ekonomske interese zemlje. Tu priliku bi trebalo iskoristiti.