Portret ekstremnih fudbalskih navijača

Da li vas iznenađuje podatak da šest odsto osuđenih huligana čine deca bez priznatog očinstva? Deca koja umesto imena oca u krštenici imaju – crtu, očinske figure najčešće traže među vođama „delija”, „grobara”, „invalida” ili „radovaca”. Iako se smatra da očinska ljubav nema cenu, cena pripadnosti novoj navijačkoj porodici često se plaća otvaranjem krivičnog dosijea.

Stevan Filipović, reditelj filma „Šišanje” koji počinje scenama brutalnog ubistva romskog dečaka Dušana Jovanovića, koga je pretukla grupa skinheda i navijača Rada i završava se ubistvom francuskog navijača Brisa Tatona, vatreni je borac protiv predrasuda da su huligani deca razvedenih roditelja koja potiču iz siromašnih porodica i biraju pogrešan način borbe za svoje mesto pod suncem.

„Sigurno je da među huliganima postoje i takva deca, ali film ’Šišanje’, koji je baziran na nekoliko istinitih priča, upravo govori o tome da se u armiji navijača nalazi i sjajni mladi matematičar i vrhunski intelektualci. Takođe se zanemaruje činjenica da je priča s navijačima u našoj zemlji (bila) državni projekat. Oni su se koristili u različite svrhe, a država i danas podržava ’svoje’ nasilnike – Miladin Kovačeveć, koji je brutalno pretukao svog fakultetskog kolegu na sportskom terenu, do kraja je bio finansijski podržan od strane ove zemlje”, istakao je Filipović na konferenciji tinejdžerskog magazina „Bravo” pod nazivom „Teen talk”.

Psiholog i psihoterapeut Nebojša Jovanović kaže da među huliganima ima mnogo dece iz rasturenih i disfunkcionalnoj porodica, ali dodaje da navijačima pristupaju i „prezaštićena” deca koja su odrastala pod staklenim zvonom. To su oni mališani koji su rasli uz roditeljska upozorenja „nemoj da trčiš, pašćeš!” i koje roditelji zivkaju na svakih 15 minuta kada izađu u grad da bi se uverili da su živi. Ako ta deca odrastaju u krajevima koji imaju „tradiciju” maltretiranja tinejdžera od strane starijih – kao što su Dorćol ili Novi Beograd, vrlo brzo shvate da moraju biti deo čopora ako žele da „prežive”.

„Oni ulaze u ’bandice’ kako bi izbegli maltretiranje mangupa iz kraja i da bi se otarasili statusa maminih maza. Dečaci veoma brzo shvataju da štreberi i fini đaci nisu na ceni ni kod devojčica. Osim toga, razvojna je potreba svakog dečaka da bude ’heroj’ i da se malo junači – i pred sobom i pred drugima. Važno je razumeti da je grupa vršnjaka vrhunsko božanstvo u tinejdž periodu koja s prestola autoriteta skida i roditelje i nastavnike. Mladi imaju snažnu potrebu da pripadaju nekoj grupi i sve će da urade da bi nosili bedž pripadnosti izabrane grupe. Ali, grupa navijača ima svoja pravila – ako hoćeš da ti klupska braća ’čuvaju’ leđa i ti moraš da uradiš nešto za njih. U početku ćeš da crtaš grafite na tramvajima ili praviš neke sitne prekršaje, ali zadaci vremenom postaju sve teži. Ako neko želi da dokaže odanost grupi koja ima ideologiju ’mrzimo grobare, cigane, pedere...’ taj neko mora biti spreman na sve”, objašnjava naš sagovornik.

Za razumevanje nasilničkog ponašanja u grupi bitne su dve stvari – lična odgovornost se gubi i prenosi na grupu, a dobija se osećaj moći i iluzija da loše stvari prolaze nekažnjeno. U masi se gubi lični identitet i bespogovorno sluša naređenje vođe. Mnogi vojnici na suđenjima za ratne zločine često izgovaraju rečenicu „Nikad ne bih ubio, ali general mi je naredio”. Tako je i kod navijača – oni slušaju komande i radi sve ono što vođa naredi. Osim toga, ne treba zavoraviti da je najveći stepen nasilja između sličnih grupa, bilo da su u pitanju navijači Zvezde i Partizana ili Srbi i Hrvati. Jer, kada mnogo ličite na nekoga, onda ne znate ko ste. Zato imate potrebu da uništete i zgazite drugoga.

„U nedostatku ličnog identiteta, oni preuzimaju grupni ili nacionalni identitet i brane ga do poslednje kapi krvi – to je armija koja je tokom devedesetih išla na front. Svaki čovek želi da ima vrednu sliku o sebi i želi da ga neko ceni – njima pripadnost grupi zadovoljava tu potrebu za cenjenjem i samovažnošću. Činjenica je da blaga kaznena politika podstiče nasilje. Čak su i školski propisi takvi da obrazovne institucije ne mogu da izbace decu iz škole zbog disciplinskih prekršaja. Kada deca shvate da se nasilje ne sankcioniše, ona će nastaviti da čine prekšaje. Osim toga, vođe huligana znaju da su deca ispod 14 godina krivično neodgovorna i zbog toga ih zloupotrebljavaju za činjenje teških krivičnih dela. Ako ih stavite u zatvor ili u zavod za maloletne delinkvente, činite im medveđu uslugu, jer to su ’vežbaonice’ za buduće kriminalce”, zaključuje psiholog Nebojša Jovanović.