(Z)brinite kako znate

Ovaj naslov deo je naloga koji je 3. aprila 1941. godine direktorima nacionalnih ustanova kulture, koji su apelovali da se najveće kulturne dragocenosti izmeste iz Beograda i time spasu potonjeg ratnog razaranja, uputio resorni ministar Miloš Trifunović.

Postavlja se pitanje koliko smo uznapredovali od tada i na koji način država brine o kulturi i umetnosti. Da li grešimo kada kažemo da napredak i nije toliko vidan, odnosno da Srbija i dalje spada u red država koje u kulturi ne vide resurs i izvorište vrednosti, već balast za budžet i oblast koja ne zaslužuje kontinuiranu i temeljnu brigu?

Tu smo došli do pitanja na koja nam odgovori mogu pomoći da objektivnije sagledamo odnosa države prema kulturi.

Smatra se da odgovorna država strategijski promišlja i utvrđuje prioritete u najvažnijim oblastima društvenog života. Srbija ima niz strateških dokumenata kojima je definisala osnovne ciljeve u tim oblastima.

Indikativno, strateški dokument u oblasti kulture ne postoji. Zakonom o kulturi iz 2009. definisana je obaveza usvajanja Strategije razvoja kulture. Ni nakon sedam godina, iako je zakonom predviđen kraći rok, naša zemlja nema taj strateški dokument. Istini za volju, u razdoblju između 2009. i 2013. načinjene su tri verzije nacrta strategije.

Srbija nije uspela da iznedri dokument kojim bi definisala prioritete u oblasti kulture, mehanizme njihovog ostvarivanja i neophodne materijalne i druge preduslove za dostizanje zadatih ciljeva.

Zašto naše političke elite u toj meri zanemaruju oblast kulture? Da li nam iznova ponavljaju zloglasnu rečenicu ministra Miloša Trifunovića? Da li je kultura zaista ostavljena da se sama o sebi (z)brine?

U pravu su oni koji zaključuju da država ne prepoznaje višestruki značaj i resurs kulture, kao i da je briga o njoj u nezavidnom položaju. Osnovni razlozi nalaze se u neznanju, diskontinuitetima i u nedovoljnoj vidljivosti i društvenoj težini ove oblasti.

Vrednost kulture je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima se javlja i u tome leži njena neiscrpna snaga i oplemenjujuća uloga.

Kultura povezuje. Ona ne poznaje granice. Obogaćuje. Ona je jedna od glavnih brana siromaštvu, kako materijalnom, tako i duhovnom. Ne treba zaboraviti činjenicu da je duhovno siromaštvo znatno pogubnije od materijalnog.

Kultura je i oblast koja istražuje, postavlja pitanja, problematizuje. Suprotstavlja se stereotipima i demistifikuje pojave i procese, zahteva stabilnost i ne postoji bez pune slobode izražavanja.

Stoga postaje jasnije zašto političke elite marginalizuju kulturu. Nedovoljno znanje, strah od preispitivanja „istina” i „autoriteta”, nespremnost da se upuste u otvoreni dijalog sa poslenicima u kulturi jesu neki od mogućih motiva zbog kojih naše vlasti već tradicionalno „beže” od kulture.

Nepristojno mali budžet za kulturu čiji se iznos meri promilima tužan je rezultat bega vlasti od dijaloga sa kulturnom elitom. No, taj dijalog mora da počne. Od njega je nemoguće pobeći.

Sadašnje stanje predstavlja možda poslednji alarm koji aktere političkog života treba da motiviše da prekinu sa zapostavljanjem kulture budući da takav odnos nanosi isključivo štetu. Srbija je duboko podeljena zemlja. Po mnogim osnovama. Jedna od najuočljivijih jeste bolno odsustvo društvenog dijaloga čije se središte nalazi u kulturi.

Vreme je da neke pojave nazovemo pravim imenom. O kulturi u Srbiji ne brine se na odgovarajući način. Štaviše, osim dosledne marginalizacije, ona se ograničava, pa čak i devastira. Proživljavamo razdoblje kulminacije sveopšteg beznađa čije ćemo posledice osećati u godinama koje slede.

Postavlja se pitanje kako zaustaviti taj negativni proces i preokrenuti ga u pozitivnom smeru?

Ubrzan i potpuno demokratičan rad na izradi strategije razvoja kulture, stabilan nacionalni budžet za kulturu koji se kontinuirano uvećava, pružanje sistemske podrške stručnjacima i stvaraocima, uspostavljanje javnog prostora za slobodno iznošenje mišljenja, ravnomeran razvoj institucionalnog i vaninstitucionalnog modela stvaralaštva i zaštite kulturnog nasleđa samo su neki od ostvarivih i preko potrebnih preduslova za jačanje demokratskih, ekonomskih i svakih drugih kapaciteta Srbije.

Za to su nam potrebni obrazovani i hrabri lideri spremni da se uhvate u koštac sa savremenim izazovima i stalnim unutrašnjim trvenjima u društvu. Neophodni su ljudi koji neće ustuknuti pred neznanjem, korupcijom, političkim pritiscima… Pojedinci koji neće, kada zatreba, okrenuti glavu, niti je bezbedno zabiti na sigurno – u pesak.

Da li je Srbija u nedostatku takvih pojedinaca i resursa za te poduhvate? Ne! Ona je samo u bolnom manjku vizije i hrabrosti.

Istoričar