Aleksander van der Belen – novi predsednik Austrije

Maratonsko nadmetanje za mandat 9. predsednika Druge republike (Austrija posle svršetka Drugog svetskog rata) okončano je danas u 16.23 časa. Posle prebrojavanja izbornih kartica kojima je oko 14 odsto austrijskih birača glasalo izvan svog izbornog kruga, za novog šefa države proglašen je nezavisni kandidat Aleksander van der Belen – Saša, podržan u izbornoj kampanji od stranke Zelenih, a u drugom izbornom krugu i od većine pristalica građanskih stranaka.

U popodnevnim satima, dok se čekalo na odgovarajuće saopštenje ministra unutrašnjih poslova Volfganga Sobotke, Van der Belenov izborni rival iz Slobodarske stranke, ultradesničar Norbert Hofer i njegov partijski šef Hajnc Kristijan Štrahe priznali su posredstvom društvene mreže „Fejsbuk” izborni poraz, tako da se ovaj rezultat može smatrati konačnim – premda će izbori biti ponovljeni na teritoriji grada Inzbruka.

Izbor Van der Belena za novog šefa države biće protokolarno ozvaničen u prvoj dekadi juna 2016. godine: najpre će, 1. juna, biti istaknuti rezultati i ime pobednika na oglasnoj tabli u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a posle isteka narednih 48 sati, u kojima bi advokati dvojice kandidata mogli da eventualno ospore rezultate, savezni kancelar će se obratiti parlamentarnom sazivu i saopštiti ime novog predsednika republike.

Aleksander van der Belen je deveti predsednik posleratne Austrije i prvi šef države čiji roditelji nisu bili Austrijanci: rođen je u Beču 18. januara 1944. godine kao dete estonsko-ruskih izbeglica. Majka mu je bila Estonka, a otac Rus holandskog porekla, potomak plemića iz Republike sedam sjedinjenih provincija (kasnije Holandije) koji su oko 1700. godine emigrirali u Rusiju. Doktor ekonomskih nauka Van der Belen bio je profesor socijalnih i privrednih nauka na univerzitetima Inzbruk i Beč, a od 1990. do 1994. godine dekan bečkog Fakulteta socijalnih i privrednih nauka.

U političkom životu je najpre bio okrenut građanskoj levici, ali je 1992. godine istupio iz Socijaldemokratske stranke Austrije, da bi se nešto kasnije pridružio Zelenima. U toku karijere kao političar ekologa imao je nekoliko značajnih partijskih funkcija, ali pri tome je ostalo nejasno u detalju kada je i koliko dugo bio član stranke Zelenih, a kada je vršio stranačke funkcije kao partijski nesvrstani funkcioner.

Izborom Van der Belena za novog predsednika Austrije otklonjene su spekulacije da bi Austrija u predstojećem šestogodišnjem predsedničkom mandatu mogla da napusti političku orijentaciju parlamentarne demokratije i da se okrene predsedničko-kancelarskom jednopartijskom diktatu koji su čelnici ekstremne desnice, odnosno Slobodarske stranke već bili najavili: „Van der Belen je kandidat političkog establišmenta Austrije koga su ovdašnje elite poslale u izbornu trku da bi se očuvao posleratni politički sistem takozvane proporcionalne demokratije... Izbor našeg kandidata Norberta Hofera je jedina opcija za malog čoveka ako želi da se njegov glas uvaži i da se političke nepravde iskorene”, izjavio je šef Slobodarske stranke Hajnc Kristijan Štrahe uoči drugog kruga glasanja.

Pojednostavljeno opisano, to bi u praksi značilo da bi šef države najpre iskoristio prvu priliku da proglasi krizu vlade i raspiše prevremene izbore na kojima bi Slobodarska stranka došla na vlast. Potom bi vladajuća partija i šef države odredili parametre novog političkog razvoja. Parlament bi u značajnom obimu izgubio na uticaju, ključne političke odluke bi donosila vlada, ili, po potrebi, birači – plebiscitom.

Ovaj naum poraženog kandidata desnice i njegove stranke uzbunio je ne samo demokratski opredeljene Austrijance, već i čitavu Evropu. O ozbiljnosti situacije svedoče izjave ključnih evropskih političara, ali isto tako i istup austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca pred evropskim kolegama: dok se čekalo na konačni rezultat predsedničkih izbora u njegovoj zemlji, Kurc je na sednici ministarskog saveta EU apelovao da se respektuje volja austrijskih birača, ma kakva ona na kraju bila.

Možda bi na ovom mestu trebalo još jednom istaći citat koji je „Politika” u izveštaju o izborima u Austriji objavila. Johanes Fogenhuber, donedavni evropski portparol stranke Zelenih, koja je podržala kandidaturu i kampanju Aleksandra van der Belena, izjavio je posle drugog kruga glasanja: „Ma kako glasio krajnji rezultat izbora, imidž Austrije je pretrpeo veliku štetu na međunarodnoj sceni. Ako Van der Belen odnese pobedu, to će u najboljem slučaju biti uteha, nikako razlog za slavlje.”

Fogenhuber je ukazao na opasnost takozvanog nacionalističkog proleća. Prema procenama ključnih evropskih političara, takozvani alpski trend mogao bi da se proširi i na druge članice Evropske unije – pre svega na Francusku, gde stranka Nacionalnog fronta poslednjih godina beleže izborne uspehe, a potom i na Belgiju, na Holandiju i na do sada relativno stabilnu Nemačku, čiji desničari već najavljuju da će, poput Austrije, uticaj desnice proporcionalno rasti i između Rajne i Elbe. Frauke Petri, šefica krajnje desno orijentisane nemačke stranke AfD, bila je gost u izbornoj centrali Slobodarske stranke u Beču i tom prilikom je izjavila da eventualni poraz slobodarskog kandidata ne umanjuje njegov uspeh i značaj slobodarske stranke: „Pedeset odsto glasova su jasan signal šta narod većinski oseća i kakvu politiku želi.”

Pedeset odsto glasova koje je osvojio poraženi kandidat ekstremne desnice u Austriji nagoveštavaju turbulentna politička vremena u alpskoj republici: već na sledećim izborima bi slobodari mogli da odnesu pobedu, što bi Austriju dovelo u sličnu situaciju u kojoj se obrela u sklopu predsedničkih izbora. Pri tome se pokazalo do kog stepena polarizacije je došlo u austrijskom društvu: pedeset odsto birača spremno bi prihvatilo politiku autoritativne vladavine, mimo dosadašnje parlamentarne prakse. Došlo je i do podele istoka, koji je listom glasao za Hofera, i zapada, koji je stao uz Van der Belena. Došlo je do diferencijace urbanih sredina koje su birale Van der Belena i ruralnih okruženja koji su dali glas Hoferu. Najzad, došlo je i do podele stare i mlade generacije, u kojima su se mladi pokazali kao vatrene pristalice Hofera, skloni da izvikuju parole iz prohujalih, neslavnih vremena. Ovo poslednje je, ponajviše, razlog koji zadaje brigu evropski otvorenoj i demokratski nastrojenoj Austriji.

U narednim danima i nedeljama, kada se bude raspravljalo o tome šta je podstaklo promene u političkom raspoloženju masa u Austriji, neće se moći zanemariti argument da uspon popularnosti slobodara i neočekivana moć njihovog predsedničkog kandidata Norberta Hofera da mobiliše birače nisu posledica neke puke slučajnosti. Oni su posledica konsekventno sprovođene politike pravdanja i ulepšavanja sopstvene nacionalsocijalističke prošlosti, od 1945. godine do danas. Uspon Norberta Hofera i njegovih slobodara samo je logični nastavak i vrhunac dugog niza događaja u austrijskoj posleratnoj istoriji koji svedoče o permanentnoj naklonosti brojnih slojeva društva ka latentno-autoritativnoj i nehumanoj politici. Teza o Austriji koja nije bila fašistička, već je bila prva žrtva Adolfa Hitlera, najpogubniji je argument koji ide naruku desnici, a koji se prezentuje školarcima na početku istorijske nastave. Ta teza ne samo da opravdava austrijsku ulogu u Drugom svetskom ratu – ona ima širi značaj: opravdava i rehabilituje austrofašistički poredak iz tridesetih godina prošlog veka, kada je Austrija krenula stranputicom ekstremno desnih ideologija i političke prakse.