Naprednjačko nazadnjaštvo

Samo što je ubedljivo porazila rivale u Vojvodini, Srpska napredna stranka obrušila se na davno postavljenu metu – tamošnji javni servis – kako bi neuobičajeno snažnom koncentrisanom paljbom uklonila sve nepodobne direktore i urednike.

Brzina kojom je novi upravni odbor „upodobio” RTV i smenio čitavu kolekciju novinara, ravna je intenzitetu revanšizma koji se kod SNS-a skupljao svih osam godina koje su proveli pod vlašću Demokratske stranke.

Iako čvrsto verujem da bi u medijima jedini određujući kriterijum trebalo da budu profesionalizam i poštovanje novinarske etike, svestan sam činjenice da vlasti ne odustaju od želje da uspostave neke svoje kanale uticaja. Nije numizmatička retkost da nova vlast menja rukovodeće ešalone javnih servisa ili uticajnih glasila.

Bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi izborio je sebi pravo da lično imenuje direktore tri državna TV kanala, a upamćen je kako se leta 2010. uplitao u stvari koje ne bi trebalo da ga se tiču – prodaju uglednog pariskog „Monda”. Silvio Berluskoni je, takođe, koristio televiziju u političke svrhe – s tom razlikom što je on bio vlasnik.

To su, valjda, ona nesavršenstva demokratije. Način na koji su smene obavljene na RTV, nova je potvrda da smo mi u demokratskom pubertetu. Argumenti kojima je pravdana čistka deluju ne samo sporno, već karikaturalno. Čista tabloidiotizacija. Čemu ta dramatična brzina?

Odgovor je jedan jedini – da bi se demonstrirala moć. Zato je srpska verzija promena efikasna do brutalnosti. Umesto da barem stvore predstavu da su ozbiljno analizirali programe i njihove urednike – demokratija je umnogome poštovanje forme – pa da onda predstave neki novi uređivački koncept RTV-a, naprednjačke vlasti u Vojvodini smisle obrazloženja za smene, koja su ništa drugo do uvreda inteligencije.

Ne zanimaju ih protesti zaposlenih na RTV. Ni javno negodovanje svih medijskih organizacija u Srbiji. Može im se. Naravno da im se može kada premijer slučaj učini još grotesknijim izjavom da je „sve čisto, bez upliva politike, već onako kako se to radi, kroz upravni odbor”.

Svakome u ovoj zemlji jasno je da ama baš ništa ne može „bez upliva politike”, a da su upravi odbori samo resorna transmisija vlasti.

Vlasti u Srbiji nisu se proslavile odnosom prema medijima. Jedna za drugom pokušavaju da disciplinuju novinare zloupotrebljavajući njihove tradicionalno tanke novčanike i nesigurnost posla.

Kada Aleksandar Vučić kritikuje bivšu vlast demokrata u Vojvodini i kaže da su na RTV postavljali novinare po sopstvenoj želji, teško da će mu to neko osporiti. Međutim, zar ne uviđa da i sam cementira takav nakaradni sistem koristeći upravni odbor koji je dirigovano naprednjački barem toliko koliko je prethodni bio „žut”.

Političari se menjaju, jedan za drugim tvrde da nema „upliva politike”, a matrica ostaje ista. Od Slobodana Miloševića i Borisa Tadića do danas, postoji ta neugasiva ambicija za kontrolu medijskog prostora.

Vreme je da se taj lanac prekine. Ponosio bih se da to uradi budući premijer sam, a ne da čeka da mu jednog dana EU sedne za vrat.