Dosta je detinjarija

Ovih se dana, na žaru sporazuma koje je s odbornicima i poslanicima zaključio pokret „Dosta je bilo”, iznova razgorelo pitanje šta je primereno da od funkcionera traže i dobijaju stranke.

Naravno, i na pomen eventualne spornosti aranžmana iz „Dosta je bilo” viču da je reč o uroti. Imaju pravo da viču, iako urote ima, ali i kad nisu u pravu – to je u politici dopušteno. I navika je ovde da sebe predstavljate žrtvom zavere svih, posebno u trenucima kada hoćete da kapitalizujete izborni uspeh. Koliko je to na duži rok smisleno i da li, u Srbiji ili bilo gde, možete da postanete stvarno moćna politička snaga ako se stalno predstavljate radikalno drugačijim i žrtvom svih – to je drugo pitanje. S njim će se, kao i ostaci sadašnje opozicije, i ova stranka suočiti. Ali, to je muka „Dosta je bilo”. Nema ni u politici besplatnog ručka.

Ako, ipak, preskočimo postizborni folklor, mogli bismo, učeći i na ovom primeru, da se posvetimo traganju za istinama koje će nas osloboditi usuda da stalno izmišljamo toplu vodu, točak, perpetuum mobile.

Svi koji na izborima učestvuju, naročito na nacionalnom nivou, jesu u suštini političke stranke. Iz te kože se ne može trajno pobeći, bez obzira na to što sebe zovete drugačije, iz promotivnih ili administrativno-finansijskih razloga. Kada ste stranka, to traži da imate organizaciju, regulisane odnose moći u okviru stranke i procedure za unutrašnje konflikte, kakve ima svaka stranka na ovom svetu. Svaki pokušaj revolucionarne promene toga je za pohvalu, ali se on nužno završava uređenjem stranke po ustaljenim modelima stranaka zapadnog tipa.

U proporcionalnom sistemu stranka nosi kampanju, teško prikuplja i lako troši pare, presudno obezbeđuje izborni uspeh i određeni broj mandata. To ne zvuči romantično, birači to ne vole da čuju, ali je tako. Ako gradite imidž na poruci da ste drugačiji, onda računajte da će vas, kada posle pokušate da obavežete poslanike, bar politički, pošto pravno obavezivanje nije dopušteno, osporavati zato što ste biračima obećavali da ste skroz drugačiji, a baš i niste. To možete da doživljavate kao urotu, ali je bolje da preležite tu, dečju, bolest svake stranke, izađete iz adolescencije i nastavite dalje.

Kada ste stranka, morate od nečega da živite. Od ljubavi to slabo ide, a ljubav baš i ne zanima štampare, zakupodavce čiji prostor koristite, kao i birače koji očekuju da im se obratite, ali i da, ako hoćete da vodite zemlju, prvo dokažete da umete da nađete budžet za sopstvenu stranku.

Da li, onda, smete da tražite od funkcionera da deo primanja uplaćuju stranci? Smete, naravno, to nije krivično delo, ali da li je u redu? Ne znam. To je kao i pitanje da li javnost treba da zna seksualno opredeljenje kandidata za političku funkciju. Načelno ne. Ali, kao što Amerikanci kažu (i praktikuju), ako ste zadrti republikanac, i srž političkog nastupa vam je u protivljenju, recimo, istopolnim zajednicama, onda javnost ima pravo da zna ako vas uhvate u toaletu u nepriličnoj pozi s mlađim muškarcem (a i sami ste muškarac).

Drugim rečima, ako insistirate da je moguće da se novac za povećanje plata i penzija nađe tako „što će se otpustiti partijski zaposleni” (nemoguće) onda je možda neprilično da deo novca za finansiranje stranke, pored redovnog priliva iz budžeta, posredno uzimate opet iz budžeta. (Da budemo pošteni, „Dosta je bilo je mogao, kao što to rade stranke, da isti rezultat proizvede i bez sporazuma – neformalnim „dogovorom” s funkcionerima. Ima, dakle, u ovome i nekog poštenja, iako primedbe koje sam izneo svejedno stoje.)

Sumirajmo. Ništa nezakonito nije uradio Pokret „Dosta je bilo”. Da li je izneverio deo onoga čime je privukao birače? Verovatno, ali ni to ne mora da bude loše. Možda će biti manje te vrste demagogije.

Da li moramo da prekinemo praksu prelivanja para iz javnog sektora i preduzeća u partije? Naravno, ali je za to nužno da uradimo dve stvari. Da priznamo da politika košta i da strankama obezbedimo slobodu da prikupljaju novac od privatnih donatora, ali tako da ne strahuju ni one ni oni koji im novac, na legalan način, daju.

Druga stvar je još važnija – od romantične predstave da su jedni političari pokvareni, a drugi pošteni, mnogo je efikasnije da isečemo što više izvora izvlačenja novca. To znači da radikalno smanjimo broj javnih i državnih preduzeća. Da ih prodamo. To važi, recimo, i za „Telekom”. A to znači i da se ne protivite prodaji „Telekoma” iz populističkih razloga.

Možda dogodine kampanja bude zrelija. S istim i novim akterima.

Savetnik u Privrednoj komori Srbije