Vojni uspon Kine

Svekineskom narodnom kongresu (parlamentu) dostavljen je na usvajanje, pored mnogih predloga zakona, i vojni budžet NR Kine za 2008. godinu. On je za 17,6 odsto veći od prošlogodišnjeg i iznosi, prema kursu iz decembra, 57,229 milijardi dolara, odnosno 59 milijardi, nakon pada dolara. Kako je objasnio portparol Svekineskog narodnog kongresa Đijang Endžu, rast budžeta je nešto veći od proseka u poslednjim godinama (15,8 odsto) iz dva glavna razloga: da se u vojsci podignu plate i poboljšaju uslovi za obrazovanje i obuku vojnika i da se pokriju vanredni troškovi prouzrokovani skokom cena nafte na svetskom tržištu. Samo je deo namenjen „umerenom” naoružanju vojske.

Ovaj funkcioner je rekao ono što Kinezi, u ovakvim prilikama, često govore: da je „ograničena vojna moć Kine isključivo namenjena očuvanju nezavisnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta” i da to „ne predstavlja pretnju nijednoj zemlji”.

U prilog tome on je uporedio vojni budžet Kine sa vojnim budžetima drugih velikih sila. Prošle godine, na primer, vojni izdaci u Kini (45 milijardi dolara) činili su 1,4 odsto bruto nacionalnog produkta. SAD su, tada, u vojni budžet izdvojile 4,6 odsto, Velika Britanija tri odsto, Francuska dva odsto, Rusija 2,63 odsto, a Indija 2,5 odsto bruto nacionalnog produkta. Slično je i sa udelom vojnih troškova u ukupnom budžetu države. U Kini vojska opterećuje državnu kasu sa 7,2 odsto, u SAD sa 16,6 odsto, u Francuskoj sa 13,5 odsto, u Rusiji sa 15,1 odsto, a u Indiji sa 14,1 odsto.

U jednom članku, koji je objavila agencija Sinhua, ističe se da je vojni budžet Kine zapravo 10 do 12 puta manji od vojnog budžeta SAD. (Bušova administracija je od Kongresa nedavno tražila odobrenje sume od 515 milijardi dolara, mimo ratnih troškova u Iraku i Avganistanu.)

Luo Juan, član Vojne akademije nauka, dopunio je ova objašnjenja ocenama da Kina, kao zemlja u tranziciji, u svim oblastima, pa i u vojsci, mora da ulaže više u modernizaciju i savremenu tehnologiju, jer za razvijenim zemljama kasni za „celu jednu, a nekad i dve generacije”. Ona nastoji da svoj odbrambeni potencijal saobrazi svojim ekonomskim mogućnostima, a njena armija je, kao i moderne armije drugih zemalja, danas suočena sa „nekonvencionalnim bezbednosnim pretnjama”.

Sticajem okolnosti, istoga dana, u prošli ponedeljak, kad su kineski zvaničnici objašnjavali zašto se sve više daje na naoružanje i modernizaciju armije, objavljen je godišnji izveštaj Pentagona u kome se izražava „zabrinutost zbog uspona vojne moći Kine”. Tako je pre rasprave o budžetu izbila polemika s Amerikancima o kineskoj vojnoj moći.

Kineska armija, sa novim podmornicama na atomski pogon, lovačkim avionima bez pilota i sofisticiranim strategijskim raketama, osposobljena je za efikasne preventivne udare, kaže se u izveštaju Pentagona. Iako je, dodaje se, „preventivna odbrambena strategija fokusirana na pogranične oblasti”, u njoj se računa sa mogućnošću američke vojne intervencije u Tajvanskom zalivu i s tim da kineski projektili mogu, za slučaj rata, da dosegnu ciljeve na celoj teritoriji SAD. Uz to, Kina može „efikasno da učestvuje u sukobima za tuđe resurse i teritorije”.

Posebno zabrinjava „aktivnost Kine u kosmičkom i kibernetičkom prostoru”. Kineske rakete su u stanju da obore svaki – pa dakle i svaki američki – satelit u Zemljinoj orbiti. Kinezi su to ubedljivo dokazali kad su pre godinu dana planski i javno uništili jedan svoj zastareli meteorološki satelit. A što se tiče kibernetike, optužuju se kineski hakeri za „upade” u strane, među njima i američke, kompjuterske mreže.

Tvrdi se još da su kineski vojni izdaci znatno veći od javno iskazanih. Tako se procenjuje da oni prošle godine nisu iznosili 45 milijardi dolara, kako je bilo navedeno u budžetu, nego između 97 i 139 milijardi. U dokumentu nema obrazloženja kako se došlo do ovako velikih razlika. Ranije se govorilo da kineska statistika ne ubraja u stavke vojnog budžeta izdatke za nabavku modernog naoružanja i opreme u inostranstvu. Objašnjenje nije, čini nam se, potpuno: zbog embarga Zapada na izvoz oružja, Kina modernu vojnu tehnologiju kupuje samo od Rusa. U te svrhe je, za poslednju deceniju, izdvajala u proseku dve milijarde dolara godišnje.

Najveću američku glavobolju, međutim, nije prouzrokovalo novo kinesko oružje, nego „nedostatak transparentnosti, kako oko vojnih izdataka, tako i oko vojnih ciljeva”. „Bilo bi dobro, da je više transparentnosti, kako bismo iz prve ruke, od Kineza, čuli šta oni hoće i kakve su im namere”, žali se Robert Gejts.

Kinezi na to kažu da su, saobrazno američkoj otvorenosti prema njima, dovoljno „transparentni”. Ponavljaju da nisu pretnja Americi i da se zalažu za intenzivniju vojnu saradnju. Inicirali su otvaranje „vrele linije” između Pentagona i Ministarstva odbrane Kine kako bi se izbegli nesporazumi i neizvesnosti kao mogući uzročnici napetosti i kriza. A iza zahteva za većom transparentnošću – kažu otvoreno – vide američki hladnoratovski mentalitet i opsesiju „kineskom pretnjom”, kao i mešanje SAD u njihove unutrašnje poslove.

Oni, pritom, ocenjuju da je američka javnost u pristupu Kini podeljena. Za jednu struju u establišmentu, izraženiju u Pentagonu, jačanje Kine, a posebno jačanje njene vojne moći, predstavlja „pretnju” interesima SAD. Druga struja vojni uspon Kine doživljava kao „prirodnu posledicu” njenog ekonomskog i političkog uspona. Utisak je da se u Kini veruje da će druga struja, tokom vremena, odneti prevagu. Valjda zbog toga kontraadmiral Jang Ji, profesor na Univerzitetu narodne odbrane, i kaže: „Što se više budu uvažavali napori Kine za očuvanje regionalnog i svetskog mira i bezbednosti, to će pobornici teorije o kineskoj opasnosti brže gubiti publiku.”