Samourušavanje predsednika

Zašto je rejting Tomislava Nikolića loš? Ima mnogo razloga za to. Osvrnuću se samo na nekoliko. Ljudi iz njegovog tima koji su zaduženi da se bave komunikacijom sa javnošću, rade to neprofesionalno i agresivno. Ponašaju se kao neuki posleratni komesari, pa neretko gotovo histerično pritiskaju novinare i analitičare. To izaziva revolt i kao bumerang pogađa onoga ko se takvim saradnicima okružio. Da li on njih, kao i šaroliku skupinu neretko u javnosti kompromitovanih „vezira” zaduženih za druge oblasti, drži zbog ličnog interesa ili stoga što ima „meko srce” – nije ni bitno. Važan je ceh koji zbog toga plaća Nikolić!

Drugo, odavno je prošao njegov medeni mesec sa građanima. Oni neretko glasaju iz inata, po principu kontrasta. Kada im neko dojadi, a to se 2012. desilo sa političkom grupacijom predvođenom Tadićem – opredeljuju se za one koji deluju kao dovoljno snažni da preuzmu vlast. Tu se ne radi toliko o podršci novima koliko o besu na stare. Tako su na vlast došli Nikolić i Vučić. No, posle toga Nikolić se posvetio sebi, to jest vršenju svog segmenta vlasti kao da se radi o srednjovekovnoj sinekuri. Od njegovih putovanja i raznih „dogovora” Srbija nema neku korist. Tako su Nikolića, uglavnom, prestali ozbiljno da shvataju i oni koji su ga voleli i oni koji su prema njemu imali negativan odnos. Gotovo da je postao predsednik iz anegdote, što je suprotno onome što se desilo sa Vučićem, jer poslednja stvar koja za njega može da se kaže jeste da je politički neaktivan. Zbog onoga što čini jedni ga obožavaju, drugi žestoko napadaju, ali su retki prema njemu ravnodušni. Saldo toga je da je od kraja 2012. njegov rejting doživeo bum, a na poslednjim izborima lista koju je predvodio dobila je skoro polovinu glasova.

Treće, nije jasno zašta se Nikolić zalaže na (geo)političkom planu i da li to uopšte i radi osim da bi za sebe i svoje nešto izdejstvovao? Sa Vučićem su stvari mnogo prostije, sa svim negativnim i pozitivnim implikacijama koje to po njega ima. Jasno je šta radi. A Toma kao da se igra (geo)političke skrivalice. Pošalje neku poruku koju zatim pusti da vetar odnese. Tako je, tek primera radi, pre otprilike godinu dana najavljivao predlog nove državne platforme o Kosovu i Metohiji. Delovalo je da će ponuditi u nacionalnom pravcu „kopernikanski obrt” u odnosu prema odbrani južne pokrajine, što je obradovalo mnoge koji su nezadovoljni jer misle da je Beograd tokom pregovaračkog procesa dao prevelike ustupke. I šta je bilo? Ništa! Tresla se gora – nije se rodio ni miš. Stiče se utisak da je Nikolić mahao drvenim mačem tek pokušavajući da na blef za sebe ili nekog iz svog okruženja izvuče korist.

Ko posle svega rečenog da ga shvati ozbiljno? O tome bi Nikolić i njegov tim trebalo da razmisle, a ne da kukaju nad sudbinom. Uzgred, i pored mnogo napisanih reči, u tekstu objavljenom juče u „Politici”, nisu nam odgovorili na pitanje – ko to sklanja Nikolića sa političke scene?

Zbog stabilnosti Srbije drago mi je što su otklonili mogućnost sukoba na relaciji Andrićev venac – Nemanjina, o čemu se proteklih dana dosta spekulisalo. Kako je nedvosmisleno rečeno za navodnu kampanju protiv Nikolića, ona je lukavo smišljena kako bi predsednik bio oslabljen, te tako „predsednik vlade ostao bez podrške predsednika republike”.

U Nikolićevom okruženju takođe ne misle ni da mu o glavi rade Amerikanci ili Nemci. Uprkos, kako se tvrdi, njegovoj nepokolebljivoj odbrani Kosova i Metohije, ističe se da Nikolić ima „veoma bliske odnose sa predsednikom SAD i nemačkom kancelarkom”. A kada već njegovi saradnici nemaju razloga da sumnjaju da Nikoliću mrse konce zapadni centri moći, zašto bi sa skepsom gledali na Istok? Rusija i Kina nam ne otimaju deo teritorije, a sa predsednicima obe zemlje Nikolić je, navodno, „uspostavio lično prijateljstvo”. Znači – ostaje srpska opozicija. Nikolićevi saradnici, deluje, misle da ona ima medijsku dominaciju i posebno kidiše na predsednika. Doduše, to je iz nekog razloga u priličnoj koliziji sa činjenicom da se – kako sam mogao da pročitam i u „Politici” – Nikolić u vezi sa raznim pitanjima, pa i stanjem u medijima, u mnogo čemu složio sa jednim od vrlo oštrih opozicionih prvaka, Sašom Radulovićem.

Nadam se da rečeno nije promaklo njegovoj savetnici za medije! Kao ni rečenica koju je Nikolić izgovorio (Dnevnik televizije N1 od 23. maja) dok je nju branio od mog navodnog napada: „Nepristojno je da se prvo neko samoproglasi za analitičara, a da potom sa te funkcije preti za bilo kakve političke aktivnosti bilo kome pošto je moćan da svojim analizama sruši autoritet i ugled nekoga ko bi učestvovao na izborima.” Ovo zvuči kao da progovara Jonesku. Doduše, on bi nešto nalik tome stavio u usta svojim do apsurda komičnim junacima iz „Ćelave pevačice” ili neke druge drame.

Nažalost, predsednik Nikolić je to ozbiljno izgovorio u svoje ime. Možda mu onda, da malo hulim, i zbog obrazovanja, kao i elokventnosti o kojoj navedeno svedoči, opada rejting? No, kako naš narod kaže, svako zlo ima i svoje dobro. Čuli smo juče od gospođe Pak da je nobelovac Mario Varga Ljosa fasciniran Nikolićem. Ko zna, možda je i tako, a rekao bih da se onda radi o tome da taj čovek rafiniranog duha ne može da shvati da je neko na tako visokoj funkciji kao Nikolić ozbiljan kada govori ono što govori, već sve shvata preneseno, kao izraz ubojitog balkanskog cinizma. Sreća! Inače bi stvari sa imidžom Nikolića, koji se projektuje i na Srbiju, bile još mnogo gore!

politički analitičar