Naša deca

Pojma nemam kako treba da vaspitavam svoju ćerku tinejdžerku, te sam se prepustio stihiji. Naime, ona vaspitava mene. To ipak nije potpuna katastrofa, iako se to ponekad da videti iz mojih tekstova.

Verujem da je vaspitanje dece danas najvažniji i najsloženiji životni zadatak, a paradoks je da za njega imamo najmanje vremena. Nije uteha da ironično konstatujem kako smo se za to borili. Tresnuli smo u društvo u kom se rinta od jutra do sutra. U pauzama tog tranzicionog dana mrmota, ostaje nam da tek ponekad obratimo pažnju na našu decu.

Ko su ona? Kakvi su im snovi? Šta žele da budu kad porastu, osim svega onoga što nismo mi? Ovo poslednje je najlogičniji dečji zaključak. Vaspitavan kao socijalistički tinejdžer, koji je verovao da se učenjem, znanjem, radom i vrednoćom stiže do uspeha, dobio sam keca ko vrata u životnoj školi. Moja mezimica me podseća na to kad joj zvocam da uči, a tek će napuniti četrnaest godina.

Meni je trebalo nešto duže da to shvatim. Ali ću shvatiti pre nego što napunim pet banki.  

Ako je vaspitavam na vrednostima na kojima je odrastala moja generacija, svestan sam opasnosti da će živeti kao zarobljenica kredita, banaka i stranaka. Ako joj namećem da bude bahata, sebična i pragmatična, za koju godinu dobiću sponzorušu, rijaliti zvezdu ili kandidatkinju koja se seli iz studija u studio na audicijama za pevačice. Ni tada se neću predati. Možda uspem kao menadžer.

Kad sam bio klinac smarala me silna roditeljska briga oko izbora mog društva, moje bezbednosti i moje budućnosti. Sada se osećam kao moji matorci, uz još jedan hendikep. Pao bih na prvoj prepreci političke korektnosti, što znači da bi me moj pokojni otac bar dva, tri puta odrobijao, zbog ćuški koje mi je lupio.

Da, sada shvatam da je to bila neizmerna ljubav očeva dinosaurusa koji su izumrli sa velikim praskom ljudskih sloboda. 

Sada mi se ćerčica slatko smeje kada joj pričam o tome i žalim za roditeljskim apsolutizmom.

Priznala mi je da se zaljubila i bes koji u meni kulja navodi me na pomisao da porazgovaram s našim kolumnistom dr Zoranom Milivojevićem. Ne zbog nje, već zbog mene. Sama pomisao prizora kako ležim na kauču i gledam u prst, naročito zabavlja ne samo moju ćerčicu već i ženu.   

Živimo li u različitim galaksijama? – često se pitam. Ja u Srbiji, ona u „Samsung galaksiju”?

Posmatram našu dečurliju kojoj oči sijaju kao displeji pametnih mobilnih telefona. Sede jedni pored drugih, a zapravo su međusobno udaljeni svetlosnim godinama. Iako se dodiruju ramenima, oni borave u različitim svetovima.

Zato moramo sve više voleti njih, a nešto manje sami sebe. Što pre to priznamo, to će nam njihov svet postati razumljiviji. Otuda je saznanje da nas deca vaspitavaju lekovito, a ne zabrinjavajuće.

Sasvim logično, bolja su od nas.