Bogat, bogatiji, političar

Dve vesti, obe evropske, ovih dana su jedva uspele da se izbore makar i za skrajnuto pojavljivanje u medijima. Prva je da je najbogatiji političar u Mađarskoj tamošnji premijer Viktor Orban, dok nas druga obaveštava da je grčki premijer Alkesis Cipras njihov najsiromašniji zvaničnik. O organskoj vezi tokova novca i političke moći ispredaju se legende, dok primera koji bi dokazivali suprotno nema mnogo – plemeniti izuzeci poput bivšeg urugvajskog predsednika Pepea Muhike, što bi rekli, potvrđuju pravilo. Svejedno, ako prihvatimo floskulu da je politika „veština mogućeg”, da li onda to podrazumeva i veštinu njenih glavnih aktera da iz političkog ringa izađu bogatiji nego što su u njega ušli? Biće da je reč o lukrativnom biznisu, čija je glavna moneta trgovina uticajem.

PREDUZEĆE „KLINTON“: Bivši američki predsednik Bil Klinton i njegova supruga Hilari, najizglednija naredna stanovnica Bele kuće, zajedno su „teški” oko 110 miliona dolara, pokazuju upravo objavljeni podaci. Koliko manufaktura „Klinton” dobro posluje i koliko su u njoj isprepleteni biznis i politika vidi se iz podataka o poreklu multimilionskog imetka koji poseduju.

Jednačina je jednostavna: politički uticaj nagomilan tokom godina na čelu Amerike, Bil i Hilari su neštedimice naplaćivali. Teško da se može zamisliti bolja platforma za uzlet u finansijske visine od one koju je Klinton gradio na mestu najmoćnijeg čoveka na planeti, a koju je njegova supruga potom vešto nadograđivala iz fotelja senatora i državnog sekretara. Ako se tome pridoda sve izvesnije upisivanje Hilari u istoriju kao prve američke predsednice, onda saga o Klintonovima uveliko preti da zaseni mitove o nekim ranijim političkim dinastijama SAD. Višedecenijski minuli rad na najuticajnijim svetskim položajima nije ostao nezapažen na ključnim adresama takozvanog velikog biznisa. Ironično, upravo jedna takva preti da rasprši san o pohodu drugog člana porodice Klinton na Ovalni kabinet. Unosni govori koje je održala u bankama Volstrita i nekim drugim dobrostojećim adresama omogućili su Klintonovoj da samo u toku 2013. inkasira 8,5 miliona. Samo tri govora u bankarskom gigantu Goldmanu Saksu doneli su joj 675.000 dolara, što je triput više od godišnjeg prihoda njenog rivala u trci za nominaciju demokrata Bernija Sandersa.

O preduzetničkim talentima Klintonovih pisao je i analitičar magazina „Forčun” Danijel Gros: „Za njih je politika porodični biznis. Tu ne postoji razlika poslovnih i političkih karijera.”

POLITIKA KAO OTVORENA KORUPCIJA: Za razliku od uređenih sistema u kojima ono što nazivamo pravnom državom ipak funkcioniše, u društvima koja i dalje ne zadovoljavaju nužne minimume demokratičnosti veza novca i politike jeste mnogo očiglednija i utoliko vulgarnija. Moglo bi se diskutovati o opasnosti po pravednost jednog društva koja vreba od trgovine političkim uticajem čak i onda kada je upakovan u regularne tokove i na njega uredno plaćen porez. Kudikamo je opasniji trend u kojem uopšte ne postoji svest ni obaveza da se pred zakonom polože računi. Endemska boljka takvih društava je korupcija od koje enormno profitira politička klasa koja je zaposela poluge vlasti i odlučivanja, dok se sistemski uništava ono što bi trebalo da predstavlja nekakvu srednju klasu. O mitskim razmerama bogatstva ruskih oligarha čuo je ceo svet. Trač rubrike fanzina koji prate dogodovštine svetskog džet-seta prepune su izveštaja o luksuznom životu naprečac obogaćenih tajkuna iz ekonomski uzdrmane zemlje. Teško je zato u jednom političkom sistemu nalik na piramidu čiji su svi delovi prožeti korupcijom amnestirati njen vrh. Još je teže odrediti koliko je zaista „težak” Vladimir Putin. Manjak transparentnih podataka ostavlja prostor za spekulacije, pa u medijima cirkulišu najsmelije procene koje ga svrstavaju u prvi ešelon najbogatijih svetskih lidera. Specijalitet političara sa višedecenijskim stažom na vodećim pozicijama u državi nije nepoznanica i u našim balkanskim (ne)prilikama. Treba li napominjati da je konto na računima najvećih lokalnih spahija u obrnutoj srazmeri sa ponižavajućim siromašenjem građana.

ŠTA BI REKLI POLITIČKI KONSULTANTI: Često za maksimalno izvlačenje novca iz politike nisu dovoljni samo talenat i veština političara. Za nekoliko generacija na Zapadu formirana je cela jedna klasa političkih preduzimača koji su do perfekcije doveli metode rukovođenja političkom mašinerijom, naravno po cenu maksimalne finansijske dobiti. U nedavno objavljenoj knjizi „Pokretanje biznisa iz politike”, američki profesor Adam Šingejt piše da je u poslednje vreme „industrija političkog konsultovanja oblikovala i – preuzela kontrolu američkih izbora”. Glavne alatke su oblici manipulacije medijskim sadržajima i vešto provlačenje propagandnih poruka.

Možda je vreme da se demokratija zapita za svoju bezbednost.